Косовски лопови будућности

Запад је још јасније дефинисао услове, бунтовник из Бањске је под будном присмотром, а председник Србије одбацује оно за шта је рекао да прихвата и у новом покушају куповине времена и наклоности бирача у предизборној кампањи тврди да рокови за договор Косова и Србије немају никаквог смисла.

Како немају смисла? Да ли ће статус кво обележити и наредну деценију а косовско питање потврдити да је најспретнији лопов наше будућности? Да ли морамо да се помиримо са судбином да ћемо због Косова бити „под сталним притиском”, како каже Александар Вучић? Да ли је то резултат његових „натчовечанских напора”.

Разумем да се председнику не жури јер ће за сваку одлуку коју донесе морати да плати. Или код куће – пошто је створио амбијент у коме се преговорно решење изједначава са „издајом” и „продајом” па би га прихватање коштало на изборима, или на Западу – коме је пренео сагласност са европским планом а сада изричито тврди да нема признавања Косова и нема уласка Косова у Уједињене нације и агенција унутар система УН.

Са таквим букагијама Вучићу и није до кретања, али Европљани су, уз снажну подршку Американаца, показали да стајање у месту није опција. По убрзаном поступку, прво у Бриселу а потом у Охриду, исцртана је прецизна мапа пута процеса „давања и узимања” а чак су дефинисане и казнене мере за покушаје опструкције.

Западни партнери почели су да губе стрпљење у овој све суреалнијој ситуацији коју на својој кожи, сасвим конкретно, осећају само Срби са севера. Емануел Макрон, Олаф Шолц и Ђорђа Мелони упутили су писмо у коме од Београда траже де факто признавање Косова а од Приштине формирање Заједнице српских општина. Шта значи прво је предмет сложених дипломатских тумачења, док је друго сасвим јасно.

Косовски премијер Албин Курти дуго се кочоперно противио оснивању ЗСО заклањајући се Уставом. Није га пореметио ни први пакет санкција, истина благих. Београд има други проблем. Када се председник Србије усмено обавезао да неће кочити улазак Косова у међународне организације, онда су то сви протумачили као дизање рампе и на чланство Косова у УН. Био је то кључни део Макрон-Шолцовог плана на основу кога се после много времена појавио оптимизам.

Месеци су пролазили а двојица кључних актера уредно су међусобно укрштали оптужбе и понашали се као да имају све време овог света. Онда су стигли догађаји у Бањској који су драматично уздрмали Вучића и ублажили притиске које је дотле трпео Курти. Резолуција Европског парламента тражи санкције Србији уколико се докаже да је Београд повезан са оружаним инцидентом. Запад жели да зна шта се тачно догодило, ко је одговоран и какве ће бити консеквенце. Две паралелне истраге су у току а стиче се утисак да Београд не зна шта да ради, докле сме да иде у процесу против дојучерашњег „хероја на бранику одбране косовских Срба”.

Председник Србије сада мора да докаже свој кредибилитет и потврди контролу процеса. Он је пун себе, или би барем тако да делује. Као „најбољи преговарач на свету”, лако је провалио Куртијев „трик” да се истовремено потпишу сва три документа: Бриселски, Охридски и ЗСО. Није насео, али је он тај „лош момак” који одбија, док је косовски премијер повратио имиџ „доброг момка”: влада Косова саопштила је да је сагласна са новим планом ЕУ који укључује и нацрт статута за формирање ЗСО са српском већином.

Шта онда значе Вучићеве речи да је Србија спремна да испуњава све оно што се не тиче признања Косова и њеног чланства у УН? Ко се то заноси да ће нормализацију обезбедити дипломе, регистарске таблице или расподела киловата?

Или билатерално признавање, или Косово у УН. Како нико сем Куртија, одавно је познато, не инсистира на билатералном признавању де јуре, остало је као општа сагласност да је столица Косова у УН формула коју би и Београд и Приштина могли да тумаче као победу. Вучић каже: Никада! Не можете председнику Француске и канцелару Немачке да обећате једно, а онда кажете да то не важи очекујући њихово разумевање пошто вас, ето, чекају избори који су важни због континуитета ваше власти. Морате да очекујете последице игнорисања захтева садржаног у писму европске тројке.

Запад сада инсистира на наставку дијалога али, ради сопственог кредибилитета, не сме да допусти умишљеним спасиоцима српског, односно албанског националног поноса да одуговлаче. Да троше наше и њихово време. Можда је прерано рећи да је дијалог Србије и Косова неуспешан, како је изјавио амерички амбасадор у Београду, али није прерано рећи да ће сигурно бити неуспешан уколико се настави са свим могућим саботажама и одбијањима да се преговарачки процес убрза.

Очекивати да Запад буде неутралан посредник је чиста илузија, али то је познато од старта. Неће САД одустати од одбране независног Косова које су створили 2008. Неће ни највећи део Европске уније, а оних пет чланица које имају другачији став нису у позицији да промене процес који амерички амбасадор у Приштини сликовито пореди са гледањем фудбалске утакмице „где већ можете да знате коначан резултат на семафору, знате како се меч завршава, знате шта ће се десити на крају”.

Захтев за де факто признавање Косова, садржан у писму са заједничким печатом Париза, Берлина и Рима, потом је поновила и председница Европске комисије. Понуда за улазак у ЕУ или ултиматум са санкцијама за случај одбијања? Вучић је засад чита као понуду коју би да прихвати али ултиматум глатко одбацује.

До избора 17. децембра и формирања нове владе председник једноставно нема избора но да се јуначи и Урсули фон дер Лајен у лице каже да од де факто признавања нема ништа. После тога следи „друго читање”. Зна Вучић, јако дуго, шта ће се десити на крају. То је део његове мисије.

Ако се испостави да нових избора неће бити до 2027, како је председник најавио, онда је то довољно дуг период у коме ће он реализовати сагласности које је дао европском плану о нормализацији односа из Брисела и анексу његове примене из Охрида. Време и подршка коју би после тога могао – морао – да добије од проевропске опозиције биће амортизер очекиваног незадовољства дела јавности. Рокови имају смисла.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa