Kosovski lopovi budućnosti

Zapad je još jasnije definisao uslove, buntovnik iz Banjske je pod budnom prismotrom, a predsednik Srbije odbacuje ono za šta je rekao da prihvata i u novom pokušaju kupovine vremena i naklonosti birača u predizbornoj kampanji tvrdi da rokovi za dogovor Kosova i Srbije nemaju nikakvog smisla.

Kako nemaju smisla? Da li će status kvo obeležiti i narednu deceniju a kosovsko pitanje potvrditi da je najspretniji lopov naše budućnosti? Da li moramo da se pomirimo sa sudbinom da ćemo zbog Kosova biti „pod stalnim pritiskom”, kako kaže Aleksandar Vučić? Da li je to rezultat njegovih „natčovečanskih napora”.

Razumem da se predsedniku ne žuri jer će za svaku odluku koju donese morati da plati. Ili kod kuće – pošto je stvorio ambijent u kome se pregovorno rešenje izjednačava sa „izdajom” i „prodajom” pa bi ga prihvatanje koštalo na izborima, ili na Zapadu – kome je preneo saglasnost sa evropskim planom a sada izričito tvrdi da nema priznavanja Kosova i nema ulaska Kosova u Ujedinjene nacije i agencija unutar sistema UN.

Sa takvim bukagijama Vučiću i nije do kretanja, ali Evropljani su, uz snažnu podršku Amerikanaca, pokazali da stajanje u mestu nije opcija. Po ubrzanom postupku, prvo u Briselu a potom u Ohridu, iscrtana je precizna mapa puta procesa „davanja i uzimanja” a čak su definisane i kaznene mere za pokušaje opstrukcije.

Zapadni partneri počeli su da gube strpljenje u ovoj sve surealnijoj situaciji koju na svojoj koži, sasvim konkretno, osećaju samo Srbi sa severa. Emanuel Makron, Olaf Šolc i Đorđa Meloni uputili su pismo u kome od Beograda traže de fakto priznavanje Kosova a od Prištine formiranje Zajednice srpskih opština. Šta znači prvo je predmet složenih diplomatskih tumačenja, dok je drugo sasvim jasno.

Kosovski premijer Albin Kurti dugo se kočoperno protivio osnivanju ZSO zaklanjajući se Ustavom. Nije ga poremetio ni prvi paket sankcija, istina blagih. Beograd ima drugi problem. Kada se predsednik Srbije usmeno obavezao da neće kočiti ulazak Kosova u međunarodne organizacije, onda su to svi protumačili kao dizanje rampe i na članstvo Kosova u UN. Bio je to ključni deo Makron-Šolcovog plana na osnovu koga se posle mnogo vremena pojavio optimizam.

Meseci su prolazili a dvojica ključnih aktera uredno su međusobno ukrštali optužbe i ponašali se kao da imaju sve vreme ovog sveta. Onda su stigli događaji u Banjskoj koji su dramatično uzdrmali Vučića i ublažili pritiske koje je dotle trpeo Kurti. Rezolucija Evropskog parlamenta traži sankcije Srbiji ukoliko se dokaže da je Beograd povezan sa oružanim incidentom. Zapad želi da zna šta se tačno dogodilo, ko je odgovoran i kakve će biti konsekvence. Dve paralelne istrage su u toku a stiče se utisak da Beograd ne zna šta da radi, dokle sme da ide u procesu protiv dojučerašnjeg „heroja na braniku odbrane kosovskih Srba”.

Predsednik Srbije sada mora da dokaže svoj kredibilitet i potvrdi kontrolu procesa. On je pun sebe, ili bi barem tako da deluje. Kao „najbolji pregovarač na svetu”, lako je provalio Kurtijev „trik” da se istovremeno potpišu sva tri dokumenta: Briselski, Ohridski i ZSO. Nije naseo, ali je on taj „loš momak” koji odbija, dok je kosovski premijer povratio imidž „dobrog momka”: vlada Kosova saopštila je da je saglasna sa novim planom EU koji uključuje i nacrt statuta za formiranje ZSO sa srpskom većinom.

Šta onda znače Vučićeve reči da je Srbija spremna da ispunjava sve ono što se ne tiče priznanja Kosova i njenog članstva u UN? Ko se to zanosi da će normalizaciju obezbediti diplome, registarske tablice ili raspodela kilovata?

Ili bilateralno priznavanje, ili Kosovo u UN. Kako niko sem Kurtija, odavno je poznato, ne insistira na bilateralnom priznavanju de jure, ostalo je kao opšta saglasnost da je stolica Kosova u UN formula koju bi i Beograd i Priština mogli da tumače kao pobedu. Vučić kaže: Nikada! Ne možete predsedniku Francuske i kancelaru Nemačke da obećate jedno, a onda kažete da to ne važi očekujući njihovo razumevanje pošto vas, eto, čekaju izbori koji su važni zbog kontinuiteta vaše vlasti. Morate da očekujete posledice ignorisanja zahteva sadržanog u pismu evropske trojke.

Zapad sada insistira na nastavku dijaloga ali, radi sopstvenog kredibiliteta, ne sme da dopusti umišljenim spasiocima srpskog, odnosno albanskog nacionalnog ponosa da odugovlače. Da troše naše i njihovo vreme. Možda je prerano reći da je dijalog Srbije i Kosova neuspešan, kako je izjavio američki ambasador u Beogradu, ali nije prerano reći da će sigurno biti neuspešan ukoliko se nastavi sa svim mogućim sabotažama i odbijanjima da se pregovarački proces ubrza.

Očekivati da Zapad bude neutralan posrednik je čista iluzija, ali to je poznato od starta. Neće SAD odustati od odbrane nezavisnog Kosova koje su stvorili 2008. Neće ni najveći deo Evropske unije, a onih pet članica koje imaju drugačiji stav nisu u poziciji da promene proces koji američki ambasador u Prištini slikovito poredi sa gledanjem fudbalske utakmice „gde već možete da znate konačan rezultat na semaforu, znate kako se meč završava, znate šta će se desiti na kraju”.

Zahtev za de fakto priznavanje Kosova, sadržan u pismu sa zajedničkim pečatom Pariza, Berlina i Rima, potom je ponovila i predsednica Evropske komisije. Ponuda za ulazak u EU ili ultimatum sa sankcijama za slučaj odbijanja? Vučić je zasad čita kao ponudu koju bi da prihvati ali ultimatum glatko odbacuje.

Do izbora 17. decembra i formiranja nove vlade predsednik jednostavno nema izbora no da se junači i Ursuli fon der Lajen u lice kaže da od de fakto priznavanja nema ništa. Posle toga sledi „drugo čitanje”. Zna Vučić, jako dugo, šta će se desiti na kraju. To je deo njegove misije.

Ako se ispostavi da novih izbora neće biti do 2027, kako je predsednik najavio, onda je to dovoljno dug period u kome će on realizovati saglasnosti koje je dao evropskom planu o normalizaciji odnosa iz Brisela i aneksu njegove primene iz Ohrida. Vreme i podrška koju bi posle toga mogao – morao – da dobije od proevropske opozicije biće amortizer očekivanog nezadovoljstva dela javnosti. Rokovi imaju smisla.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista