Појединац без памћења

„Појединац без памћења – весела нација” мото је изложбе Душана Оташевића у београдској Арте галерији на којој је представљено духовито и иронично дело названо „Амнезијатор”. То је велика столица направљена од дрвених плоча, опремљена неком врстом кациге, односно шлемом у облику шајкаче, спремна да дочека сваког појединца да седне у њу и препусти се забораву... „Амнезијатор” је представљен уз пратећи рекламни спот који у духу најатрактивнијих маркетиншких порука истиче важност овог производа.

„’Амнезијатор’ побољшава вашу склоност ка заборављању, отклања везу између узрока и последице и омогућава да заборавите и људе и догађаје.”

– Свакој држави је циљ да се што пре забораве непријатни догађаји из прошлости. Сви смо ми склони олаком забораву, не само догађаја, него и личности, великих и значајних имена из ближе и даље историје. Мени је увек било запањујуће и то што је велики број оних људи који су избегли због рата деведесетих година 20. века заборавиo да је управо она политичка опција коју често подржавају довела до пропасти. И то је то укидање између узрока и последице – каже Душан Оташевић.

Рад „Амнезијатор” био је већ приказан пре две године на Оташевићевој изложби „Лањски снегови” у Галерији 73. Рађен је у маниру уметникових најбољих радова из шездесетих година 20. века када је као један од првих експонената београдске Нове фигурације правио духовите критичко-иронијске објекте. Ослобођен горчине и негативних импулса, „Амнезијатор” је осмишљен да буде интерактиван, јер посетиоци имају прилику да у посебно сандуче, складиште колективног памћења и индивидуалног сећања, убацују анонимне цедуље са жељама шта је то што би хтели да забораве.

Уз „Амнезијаторa”, на другом нивоу малене Арте галерије у Светогорској улици представљена су још четири новија рада, неколико објеката. Триптих који се бави пореклом основних елемeната у сликарству – круг, троугао и квадрат. У Оташевићевом раду они су преведени у симболе облачића, ватре и сликарског платна. Све је то смештено у малу левкасту конструкцију. Уз ове објекте, посетиоци ће моћи да виде и дрворез анонимног аутора са мотивом дворске луде и натписом „Мисли”.

Душан Оташевић и овог пута прави „играчку за одрасле” која носи дубље, иронично значење. Он остаје доследан демистификовању уметникове личности, тако што попут занатлије користи столарске материјале.

– Када сам почињао да се бавим овим послом, имао сам дубоку жељу да се одрекнем класичног изражавања. Користио сам, на пример, индустријске лакове, али сам се касније вратио боји која је сликарска, и платну – каже уметник.

Фасцинација Душана Оташевића мајсторима сликарства билa је, на почетку његовог стваралаштва, готово једнака фасцинацији неуметничким производима, често на ивици кича, производима аматера фирмописаца, везовима на чувеним „куварицама”. Сазнања о поп-арту учиниће да се та два удаљена пола врхунске и наивне уметности приближе и споје у његовом опусу.

Критика често наглашава да се дело Душана Оташевића може посматрати као стално отворено, због непрестане дораде, додавања, убацивања, избацивања, промене контекста.

„Склон сам индиректном понављању идеје, убацивању старих радова у нови контекст. Тако сам, на пример, искористио студентске радове у каснијем пројекту „Илија Димић”, каже Душко Оташевић. Подсећамо да је Илија Димић био измишљени духовни отац Душана Оташевића, измишљени авангардни уметник са својим опусом, измишљени херој по сценарију Бранка Вучићевића.

Душан Оташевић (1940), често интерпретира дела историје уметности, никада не користећи језик цитираног аутора, већ му изабрани рад само служи као оквир за смештање неког другог садржаја. Потписао је и десетак позоришних сценографија, а прва је била за представу „Улога моје породице у светској револуцији” по тексту Боре Ћосића, у Атељеу 212 (1971).

Душан Оташевић је дипломирао сликарство код Љубице Цуце Сокић, члан је САНУ и веома је продуктиван уметник. На изложби у Галерији Арте, која траје до 28. октобра, посетиоци на ЛЦД екранима имају прилику да виде и раније радове овог уметника.