Велики Зоранови клинци

Јагодина – Уместо да се безбрижно играју и одрастају уз родитеље који се о њима старају, Вељко (11), Милош (12) и Милица Антонијевић (16) из Међуреча надомак Јагодине већ шест година воде бригу о болесном оцу Зорану (42). За све то време мајку Гордану, која је напустила породицу, виђају само једном годишње. Али, овој вредној, васпитаној и веома умиљатој деци ништа није тешко када треба да помогну оцу, који је оболео од мултипле склерозе, због чега је у инвалидским колицима.

Зоран Антонијевић је био возач у Грађевинском предузећу „Пут”. Најпре је 1999. године осетио да га издаје десна нога. Нажалост, болест је брзо напредовала, тако да је 2002. постао потпуно непокретан. Отишао је у инвалидску пензију, остао без супруге и пријатеља, али, срећом, имао је своју златну децу.

– Имао сам шест година када тата више није могао да се креће. Није ми тешко да са братом Милошем окупам оца, да му помогнем да опере зубе, да га умијем, нахраним и обучем. Милица га брије, чисти кућу и сређује гардеробу. Од пете године знам да сам испржим јаја, подгрејем јело за себе и оца, скувам млеко, донесем дрва да се огрејемо – прича за „Политику“ Вељко хранећи оца.

– Устајемо сат раније да бисмо нашег тату спремили, пре него што одемо у школу. Али имам времена и за игру и за другаре – додаје Милош. Милица је задужена да брине о кући, она зна и где и кад се плаћају сви рачуни – додаје Милош.

– Најтеже ми је што моја деца нису имала детињство. Увек морају да буду код куће да би ми помагала. Жао ми је и што нисам могао да се играм с њима, да их носим, учим да играју фудбал. Али, трудим се да их не спутавам и да им пружим све што пожеле. Али, не могу увек. Ево сада би дечаци требало да оду на екскурзију, а Милица хоће да проведе викенд с мајком. Не могу да јој то ускратим, а не могу ни да останем сам – каже Зоран и наглашава да му је најтеже било када су социјални радници хтели да му одузму децу и сместе их у хранитељске породице. Није им то дозволио.

– Спасоносно решење био би такозвани персонални асистент, који би преузео бригу о мени. Једно време сам га имао, али је та услуга укинута. Док су деца у школи, размишљам да варница из шпорета може да падне на тепих. И ја могу да изгорим као миш, јер нити могу да позовем у помоћ, нити могу да побегнем. Општина организује одлазак у Гучу за неколико хиљада људи, а не може да обезбеди асистенте за само пет овдашњих чланова Удружења мултипле склерозе – с нескривеном горчином прича Зоран, за кога иначе сви који га знају кажу да је редак пример тако тешког болесника који не сажаљева себе и своју судбину. Каже, сан који га одржава је да његова деца заврше школу и постану добри људи. А сан његове деце, нажалост неостварљив, јесте да им тата оздрави.