Спиновања о литијуму

Дође неко време када дворски аналитичари зашиље своја напредна пера и својски се распишу о компаративним предностима ове наше просперитетне колоније. Тренутно је на менију кукњава над пропуштеним приликама и шансама у вези са ископавањем литијума. Речју, млаћење празне сламе по принципу ред неспретних замаха према опозицији, ред омаловажавања грађанских покрета, ред несувислих поређења, ред излизаних флоскула о страху од прогреса и поврх свега, ред спиновања о све извеснијој промени курса државне политике према „Рио Тинту” – корпорацији која „мисли добро” Србији.

Да бисмо се носили са спиновањима морамо бити медијски писмени, а то значи способни да препознамо и прозремо спинове на различитим нивоима друштвене стварности. То каткада може деловати као врло тежак задатак премда не и у случају овдашњих спинова који су углавном провидни и танки попут омота на оном јефтином спин паризеру. Спиновања о литијуму се у том смислу нарочито истичу будући да оскудевају у сувислим аргументима који би требало да нас убеде како је претварање Србије у рудник корпоративног капитализма ствар од националног значаја. На првом месту, несувисло је поредити Србију са земљама које уместо литијума експлоатишу нафту. Такво поређење је методолошки неисправно будући да су штетности од технологија експлоатисања нафте и литијума квалитативно различите. Такође је несувисло поредити Србију са земљама које експлоатишу литијум или планирају да то чине у будућности. Те земље су или далеко веће од Србије или се не налазе у колонијалном положају, или и једно и друго па се може очекивати да у њима постоји одговоран однос према људима и природи.

У пространим земљама попут Аустралије, прљаво рударење се може вршити хиљадама километара далеко од урбаних зона док Србија такав територијални луксуз нема. У Немачкој се, веле спин аналитичари, планира експлоатација литијума, додуше без упумпавања штетних хемикалија у земљиште. Но оно што спин аналитичари не помињу јесте колонијални положај Србије којом (за разлику од Немачке или Британије) руководи власт која је у сервилнокооперативним односима са корпорацијским и буразерским капиталистима. Зато је нереално очекивати да ће баш у таквој једној земљи „Рио Тинто”, иначе познат по непоштовању еколошких стандарда у рударењу, наједном окренути плочу и постати еколошки освешћена корпорација.

Далеко је реалније очекивати да ћемо уз помоћ „Рио Тинта”, уместо да литијум извлачимо из подземних вода као што то планирају да чине Немци, штетне хемикалије директно упумпавати у плодно земљиште а отровни шут изручивати у бистре речне воде. Питање је само зарад којег прогреса и компаративне предности? Јел’ зарад згртања новца којим ћемо градити још више путева и болница како бисмо што брже и квалитетније стизали до болесничких постеља у којима ћемо изнурени од последица прљавог рударења слушати приче о златном добу које ће нам причати јапији на власти у паузама пословних дилова са својим глобалним и локалним партнерима. Истим оним с којима ће делити уносни колач од литијума и производње батерија претходно склонивши своју децу у сигурне иностране колеџе далеко од загађеног Јадра и Србије претворене у рудник „Рио Тинта”.

Задатак спин аналитичара је да нас убеде да ово није тачно па у том циљу потежу отрцане политикантске адуте попут скретања пажње на опозицију која, наводно инструментализована од стране спољних фактора, настоји да заустави горе описани „просперитет” Србије. Због тога свакога ко се противи плановима власти спин аналитичари преокрећу у опозиционог непријатеља земље, или још инфантилније – у мрзитеља вршиоца дужности председника републике. Таква спиновања потребна су властима како би јефтином манипулативном техником скретања пажње са стварних на непостојеће проблеме поколебали сопствено чланство које и само увиђа штетност литијумског пројекта.

Међутим, у том колоплету манипулација у којем се посебно истиче техника измишљања непријатеља, овдашњи спин аналитичари пропуштају да и „Рио Тинто” уврсте у спољни фактор који доказано производи еколошке катастрофе широм света. Али зато не пропуштају да грађане властите земље, који не припадају партијама а буне се против претварања Србије у рудник „Рио Тинта”, поистовете са бесловесном руљом која барикадама запречава саобраћај на овдашњим улицама и ауто-путевима. Уз ово наравно иде и нечасно разврставање људи на оне „непристојне” који барикаде постављају тобоже против Вучића а не против „Рио Тинта”, и на оне „пристојне” који осуђују барикаде јер их се прича о загађењу властите земље уопште не тиче.

Циљ овако замућеног коктела спинованих бесмислица јесте да изазове мамурлук код медијски неписменог конзумента и што је битније – да код грађана изазове равнодушност према штетним странама пројекта ископавања литијума у Србији. Спин аналитичарима једино срећу квари чињеница да њихово спиновање тешко пролази чак и код окорелих симпатизера напредне власти, а тешко пролази јер су вода, ваздух и земља животни ресурси око којих не може бити ускостраначких и политикантских спорења.

Зато нашим „спинерима” не преостаје друго него да потежу буђави „штос из Минхена” – ламентирање над страхом од прогреса у виду пречесто помињаног деветнаестовековног страха од железнице. А то је ноторна ступидарија којом се некадашња бојазан од вожње возом изједначава са данашњим оправданим страхом од губитка здравља услед неодговорног рударења прљавом технологијом. Другим речима, спин аналитичари покушавају да особе које се плаше змија убеде како је њихов страх неоснован јер су се некада исто тако људи бојали возова. Закључак – змије и возови су једно те исто.

На крају треба обратити пажњу да се у неозбиљним спиновањима о литијуму крије и озбиљан трачак наговештаја да напредна власт не одустаје од пројекта претварања Србије у рудник „Рио Тинта” (или неке сличне корпорације – рецимо кинеске). Зато дворски аналитичари склони спину као узгред провлаче да је пројекат „Јадар” замрзнут, што значи да није дефинитивно напуштен. Јер замрзнуто се сваког момента може одмрзнути, као што се и петиција да се заустави овај пројекат може загубити у фиоци председника скупштине. А реч је о безмало четрдесет хиљада потписа грађана Србије, готово десет хиљада више од уставног минимума који је потребан да би грађанска иницијатива о стопирању ископавања литијума ушла у скупштинску процедуру. Уместо да о овоме критички проговоре, „демократични спинери” мрче папир убеђујући нас да смо глупи јер не желимо улогу колатералне штете у литијумским бизнис плановима оних који овој земљи очигледно не мисле добро. Премда мисле да о литијуму знају више од српских академика наука и рударских стручњака заједно.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa