Величанствени витез

Милован Витезовић (1944–2021), српски писац, академик Републике Српске, писао је песме, романе, драме и телевизијске серије за децу, есеје и афоризме. Објавио је педесетак књига, у двеста издања. Превођен је и објављиван на многим језицима. Роман „Чарапе краља Петра” преведен је на осам језика.

Као телевизијски аутор, осведочио се телевизијском драмом „Шешир професора Косте Вујића”, телевизијским серијама Димитрије Туцовић, Вук Караџић и Приповедање Радоја Домановића. По његовим сценаријима снимљени су филмови „Лајање за звезде”, „Кнежевина Србија”, „Где цвета лимун жут” и „Шешир професора Косте Вујића”.

Писање серије Вук Караџић је био већи подухват који је трајао четири године. У једном периоду, сваког дана је код Милована у стан у Булевару револуције долазио редитељ Ђорђе Кадијевић, да заједно пролазе сценарио и раде на књизи снимања. Миљенка је морала да их закључава док раде, не због концентрације, него због мале Јелене (која је тад имала три године), јер је упорно упадала у собу и устремљивала се на Ђорђеву кожну ташну!

Добро је познато да је „Лајање на звезде” аутобиографског карактера, базирано на доживљајима младог Милована у гимназији „Милутин Ускоковић” у Ужицу.

Сцена са доношењем змије у школу, на пример, истинит је догађај. Милован је на Дивчибарама ухватио смука и, иако смукови нису отровнице, за сваки случај залепио је фластер преко зуба. Потом га је таквог оставио у професоровој фиоци пре часа, одакле га је грдно изненадила.

И професор и ђаци су се разбежали, а Милован је кажњен.

Лик Милића Гавранића је исто истинит. То је био гимназијалац који је тренирао бокс, и био опасна фаца у школи. Милована, пошто је био мршав, посебно је узео на зуб и зачикивао га. Једном га је изазивао да га удари на шта га је Милован стварно погодио песницом у браду. Тупа се затетурао и пао онесвешћен. Милован га је случајно тако погодио да га је нокаутирао! Побегао је са лица места и бојао се наредног дана шта ће бити. Међутим, Тупа је развио велико поштовање према њему и више га није дирао.

Док је био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а, снимала се и серија „Срећни људи”. Једнога дана стигао му је на сто необичан захтев. Улогу Вукашина Голубовића тумачио је познати Десимир Станојевић, а пас Сима из серије је био и његов пас у приватном животу.

Сваког дана, по Десимира и пса су долазила службена кола РТС-а да их возе на снимање. Међутим, после неког времена Десимиру је прорадио глумачки его па је послао следећи захтев: да долазе по двоја кола по њих, један по њега, један по пса, уз образложење да он, као глумац, не може да се вози на задњем седишту са псом, па макар био и његов.

Ово је Милована наравно затекло, па је донео следећу директиву коју је издиктирао секретарици: „Усваја се предлог г. Станојевића. По пса ће долазити кола, а г. Станојевић нека иде јавним превозом.”

Након тога, Десимир је повукао овај захтев и више се није бунио.

Све чега би се дохватио позлатило се. Представа „Принц Растко” била је десет година на репертоару Малог позоришта „Душко Радовић”. Написао је историјске монодраме „Мудри и јуначки војвода Јанко Катић и Милош Велики – књаз Сербски” у извођењу легендарног глумца Александра Дуњића, које се и данас играју широм Србије и у нашој дијаспори.

У мојој књизи „О животу и смрти” рекао је: „Док се удари дланом о длан, то је наша дуговечност. Ој старости, пртено оружје. Живимо ли то или се са смрћу варакамо. Терамо јој инат до крста над главом. Кумимо из невоље. Ако морамо умрети, гроб нам неће копати други. Властитим потребама смрти подваљујемо, изнад смрти не кукали. Смрт мисли да нас на превару носи, а ми јој се у наручју одмарамо. И у сну на оба уха да сањаримо. Како ће нам душе засијати у камењ слами, кад их Свети Јован на онај свет поведе. Кад на смрт пристанемо, као да смо се поново родили. Једино нам није свеједно што себи свећу не можемо понети. И нико не зна нашу тајну од земље на гробу. Теже је оно што ћемо у њега понети. Тајне које смо у гроб понели нису са травама. Од наших тајни, травке постају лекови.”

Још један разлог за његову срећу је и тај што је за собом оставио узорну породицу: супругу Миљенку, ћерке Амалију, Селену, Јелену и сина Михаила, унуку Луну и унука Валентина.

Са Витезовићем ме је упознао мој земљак и пријатељ проф. др Тоде Чолак. То познанство претворило се у велико пријатељство до краја живота.

Говорио ми је како личим на Наполеона. Кад је постао главни уредник Културно-уметничког програма РТС-а, отишао сам да му честитам. Том приликом подсетио сам га шта је говорио. Запрепашћен, питао ме, шта. Говорио си да личим на Наполеона. – Па шта – каже он. Од тебе очекујем да снимиш серију о Наполеону и да га ја играм.

На то он каже: „И ја личим на Светог Саву и шта онда треба да снимим серију и о њему и да га ја играм.”

– Управо си ми те речи узео из уста. Треба и о њему да снимиш серију. Ти више личиш на Светог Саву него ја на Наполеона.

Слатко се насмејао.

На снимању филма „Браћа по матери” по сценарију Јована Радмиловића и у режији Здравка Шотре, радио сам као асистент режије. Улогу фратра требао је да игра загребачки глумац. У току снимања одустаје због малог хонорара. Шотра телефоном зове Витезовића И пита га: „Шта да радим? Ког глумца да узмем?” Милован без размишљања каже: „Узми Милана Шарца.” Пита га Шотра, а шта ако не одигра добро.

Овако је Витезовић резоновао, причао ми је: – Ако га не одиграш добро и то је добро, нека је на душу фратру, а ако добро и то је још боље. Улогу сам одиграо на задовољство свих. Филм је био приказан на фестивалу у Пули.

Био сам у игри за „Арену” за епизодну улогу. За мене је лобирао покојни Небојша Ђукелић, тада извештач Телевизије Београд. Гвардијану из Сиња филм се допао. Преко жупника из Книна Анте Шиловића позвао ме је у Сињску Госпу да будем његов гост.

Почело је растурање Југославије. Избио је рат. До сусрета није дошло.

Као човек једноставан и скроман, врло интересантан и врло пријатан, духовит, а уз то омиљен и увек спреман да помогне, мудар, безазлен, велики лаф.

Колико је Милован био велики човек показује само један леп и поучан пример, када је на РТС-у добио налог да стотине људи пошаље на принудни одмор.

Он је дао пример како се поступа у ситуацијама када одлучујеш о судбини људи, а није хтео никога да повреди. Себе је ставио првог на списак за принудни одмор. Принудни одмор је била нека врста казне, а он није хтео да овим потезом нанесе бол многим људима.

Можда треба отворено, да је он спадао у групу људи који је увек помагао када је требало. На Ушћу где је одржан митинг на коме је било око милион људи, где је главни смисао била реченица по којој је он упамћен: „Догодио се народ.” Ово и данас добро звучи „догодио се народ”.

Многим људима је у животу несебично помагао, на чему смо му сви захвални.

Хвала ти за све, добри човече – каже народ.

редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa