Послератно помирење

У „Политици” од 31. октобра, у рубрикама Погледи и Међу нама огласили су се Живомир Жика Тешић и Новак Бјелић. Повод њиховог обраћања су реакције на недавно откривени споменик команданту Југословенске војске у отаџбини Драгољубу Дражи Михајловићу.

Господин Тешић, служећи се доказима, говори о масовним ликвидацијама жена, стараца и деце у селима око Београда, које сведоче о свирепостима четника под командом ђенерала Михајловића. Господин Бјелић, с друге стране, не спори да се по ослобођењу земље и Тито брутално обрачунава с носиоцима отпора новој власти, нарочито с идеолошким непријатељима. Међутим, служећи се искуством своје породице и породице Милана Зечара, Бјелић доказује да се партизани, иако победници у рату, нису осветнички односили према потомцима својих ратних и идеолошких противника. Тиме указује на битну разлику између злочина које су вршиле обе стране током и после рата. Четници су се сурово иживљавали над недужним и немоћним жртвама. Партизани су после рата вршили одмазде према четницима, светећи се за ликвидације њихових најближих током рата. Али нису убијали жене, старце и нејач. Нису пљачкали нити шенлучили над жртвама.

Живео сам у једном од већих славонских села, у којем је током рата срушена црква (1943), мушкарци Срби упућивани су на присилни рад у Немачку, а жене присилно покрштаване. Непосредно после ослобођења нову власт су у селу вршили Срби и истакнути Хрвати, који су се током рата прикључивали ослободилачкој борби. Мој отац, као првоборац, постављен је за командира сеоске милицијске станице. Први задатак милиције био је ликвидација крижара – организованих група усташа који пре ослобођења нису напустили земљу. Биле су то мукотрпне ноћне заседе, отворени сукоби и међусобна убијања. Село је још било у рату.

Поратна власт тешко је проналазила путеве сарадње с усташким породицама. У тактици приближавања, понекад су пресудну улогу играла деца. У школи коју сам похађао (1946), половина првака потицала је из усташких породица. Односи и међу децом су били уздржани – до неповерења. Учитељица нас је равномерно распоређивала по клупама. На великом одмору били смо равномерно распоређивани у колективним играма. На приредбама за Дан жена рецитације и драмски текстови такође су били темпирани – да их изговарају и деца из усташких породица. Тако се полако топио лед наталоженог неповерења међу родитељима.

Посебна циљна група били су старији потомци усташа. Они су носили терет верског и идеолошког породичног наслеђа. Младићи који су стасали за војску експедовани су на едукацију у војсци. Други начин био је позивање младих да раде на обнови порушене земље и учествују у великим радним акцијама.

Одмах после рата, на пример, уз Саву код Славонског Брода припреман је терен за масовну производњу пиринча – „Рижино поље”. Сваког дана око 6.30 часова из засеока у којем смо живели полазио је камион који је возио акцијаше. Другог дана како је акција почела, пред кућом породице Ферић седео је стасити младић Стјепан. Отац му је био усташа. Камион је стао. Позвали су га да ускочи. Одмахивао је рукама. С камиона су му пришла његова три вршњака. Један од њих му је објашњавао: „Човече, нећеш ваљда допустити да ми уместо тебе градимо земљу у којој ћемо заједно живети?” Устао је, отишао у двориште и одмах се вратио с лопатом у руци. Зачули су се громко „браво” и песма. После три дана рада на акцији, другови су Стјепану вратили лопату, а он је сваког следећег јутра из дворишта излазио са тамбуром бас-прим, коју је беспрекорно свирао.

Стеван Стојановић,
дипл. ек.