Електронска брана неправедним редовима

Гете је певао о тескоби и очајању речима: „Као у редовима за хлеб, за време глади!”. Памтим скору глад из прелома 1992. у 1993. Редови за брашно били су избезумљујући, редови за новац слуђујући, с тим што су шефови добијали инфлаторне новце четири дана раније.

Ко није живео за време кретенске инфлације, тај не разуме шта та четири дана временске предности значе.

Али чекање у редовима сви разумемо. Гадно је чак и кад нису ванредне прилике. Јер оно цеди душевне снаге, тлачи људско ја, баца у очај, дође ти да вриштиш од муке. Код нас се регулисање редова до сада сматрало за приватну ствар самих чекалаца. Међутим, организовање правилних и праведних редова који поштују првенство при доласку, мора бити један од часних послова свих представника јавних служби. Не може директор болнице да не хаје за то какви су редови по чекаоницама! Не смеју ни управни одбори да пренебрегавају хаос по редовима на фирминим шалтерима. Крив је народу сваки пословођа који у својој радњи не мари за уређеност у чекању на ред. То није сићушно питање, него израз истине да се живот састоји од малих ствари. То је као оно с Армстронгом на Месецу: ово је мали корак за човека, а џиновски за човечанство. Само што је с редовима обрнуто: организовани редови су мали корак за системе и фирме, а џиновски за појединца.

Ја сам још пре 26 година видео „нумерички организован”, електронски инсталиран ред у Копенхагену, у једној пекари за кифле, бухтле и погачице... Како уђеш, узимао си један жетон са бројем, и онда си се разузуривао по пекари, да без стрепње чекаш свој ред. Сви су били с неком лакоћом расути по пекари, а кад би се на једном екрану појавио њихов број, они би прилазили продавачицама. С радошћу си узимао своје пециво. Питао сам се: „Како то да Данце није мрзело да мисле на организацију реда, а наше људе то мрзи?”. Да није због робовања под Турцима? Па ако и јесте, време је да га се ослободимо, да скинемо кошуљицу антисоцијалних отимача, гужвача и гурача по редовима.

После 26 година од сусрета са том рафинираном цивилизацијском техником, сретнем се пре неки дан са „нумеричким” електронским организовањем реда и у једној нашој врло значајној установи! Искрено сам се обрадовао. То је у републичком социјалном осигурању, где су неминовна нагомилавања људи пред шалтерима. Кад сам одлазио у пензију, и сам сам тамо чекао у редовима. Мени нису били ни закрчени ни несносни, али свеједно, ту у тој установи, где се и раније водило рачуна о добром распореду шалтера, сада су увели електронско чекање. Како сам ушао, обавесте ме натписи да треба да узмем жетон. Добијем брзо документ да сам број 36. Пред шалтерима распоређене столице, као у биоскопу. Ја све снебивајући се, седнем у столицу и тако почнем чекати ред! И стварно, над шалтерима крупни црвени електронски бројеви брзо сенанизаше до тридесет шестице. Ја на шалтер, тамо једна госпођа, гура се испред мене! Ах, помислим, старинска појава, неелектронска падобранка! Озваничен својим бројем који је тачно јављао тренутак мог уласка у зграду, мимоишао сам је...

Одушевљен овим организованим редом, осећао сам се поносно. А док сам седео у столици пред шалтерима који капљу бројанице цифара, видео сам ону стару згужвану појаву у више наврата. С часа на час пред електронски уређеним шалтерима скупљале су се очајничке групе људи, уморних пензионера, средовечних жена. Стварали су неки свој ред пред шалтерима, у страху да ће бити можда изиграни, да ће их неко од нас мирних чекалаца претећи.

Млади службеник ми је потврдио да се ево већ два месеца ту налазе овако организовани редови, а многи људи неће да се навикну на њих. Препознао сам у чему је ствар: то су људи уморни од живота, који су век прочекали по редовима. Из њих је избијала изможденост од хиљада неправедно дочеканих редова. Прошлост је кезила своју образину, јављајући нам да се још увек многи надају отимачини.

Добро је да су носиоци јавних овлашћења почели да мисле на своју дужност да створе праведне редове. Браво за социјално, а и за још неке сличне установе.