Elektronska brana nepravednim redovima

Gete je pevao o teskobi i očajanju rečima: „Kao u redovima za hleb, za vreme gladi!”. Pamtim skoru glad iz preloma 1992. u 1993. Redovi za brašno bili su izbezumljujući, redovi za novac sluđujući, s tim što su šefovi dobijali inflatorne novce četiri dana ranije.

Ko nije živeo za vreme kretenske inflacije, taj ne razume šta ta četiri dana vremenske prednosti znače.

Ali čekanje u redovima svi razumemo. Gadno je čak i kad nisu vanredne prilike. Jer ono cedi duševne snage, tlači ljudsko ja, baca u očaj, dođe ti da vrištiš od muke. Kod nas se regulisanje redova do sada smatralo za privatnu stvar samih čekalaca. Međutim, organizovanje pravilnih i pravednih redova koji poštuju prvenstvo pri dolasku, mora biti jedan od časnih poslova svih predstavnika javnih službi. Ne može direktor bolnice da ne haje za to kakvi su redovi po čekaonicama! Ne smeju ni upravni odbori da prenebregavaju haos po redovima na firminim šalterima. Kriv je narodu svaki poslovođa koji u svojoj radnji ne mari za uređenost u čekanju na red. To nije sićušno pitanje, nego izraz istine da se život sastoji od malih stvari. To je kao ono s Armstrongom na Mesecu: ovo je mali korak za čoveka, a džinovski za čovečanstvo. Samo što je s redovima obrnuto: organizovani redovi su mali korak za sisteme i firme, a džinovski za pojedinca.

Ja sam još pre 26 godina video „numerički organizovan”, elektronski instaliran red u Kopenhagenu, u jednoj pekari za kifle, buhtle i pogačice... Kako uđeš, uzimao si jedan žeton sa brojem, i onda si se razuzurivao po pekari, da bez strepnje čekaš svoj red. Svi su bili s nekom lakoćom rasuti po pekari, a kad bi se na jednom ekranu pojavio njihov broj, oni bi prilazili prodavačicama. S radošću si uzimao svoje pecivo. Pitao sam se: „Kako to da Dance nije mrzelo da misle na organizaciju reda, a naše ljude to mrzi?”. Da nije zbog robovanja pod Turcima? Pa ako i jeste, vreme je da ga se oslobodimo, da skinemo košuljicu antisocijalnih otimača, gužvača i gurača po redovima.

Posle 26 godina od susreta sa tom rafiniranom civilizacijskom tehnikom, sretnem se pre neki dan sa „numeričkim” elektronskim organizovanjem reda i u jednoj našoj vrlo značajnoj ustanovi! Iskreno sam se obradovao. To je u republičkom socijalnom osiguranju, gde su neminovna nagomilavanja ljudi pred šalterima. Kad sam odlazio u penziju, i sam sam tamo čekao u redovima. Meni nisu bili ni zakrčeni ni nesnosni, ali svejedno, tu u toj ustanovi, gde se i ranije vodilo računa o dobrom rasporedu šaltera, sada su uveli elektronsko čekanje. Kako sam ušao, obaveste me natpisi da treba da uzmem žeton. Dobijem brzo dokument da sam broj 36. Pred šalterima raspoređene stolice, kao u bioskopu. Ja sve snebivajući se, sednem u stolicu i tako počnem čekati red! I stvarno, nad šalterima krupni crveni elektronski brojevi brzo senanizaše do trideset šestice. Ja na šalter, tamo jedna gospođa, gura se ispred mene! Ah, pomislim, starinska pojava, neelektronska padobranka! Ozvaničen svojim brojem koji je tačno javljao trenutak mog ulaska u zgradu, mimoišao sam je...

Oduševljen ovim organizovanim redom, osećao sam se ponosno. A dok sam sedeo u stolici pred šalterima koji kaplju brojanice cifara, video sam onu staru zgužvanu pojavu u više navrata. S časa na čas pred elektronski uređenim šalterima skupljale su se očajničke grupe ljudi, umornih penzionera, sredovečnih žena. Stvarali su neki svoj red pred šalterima, u strahu da će biti možda izigrani, da će ih neko od nas mirnih čekalaca preteći.

Mladi službenik mi je potvrdio da se evo već dva meseca tu nalaze ovako organizovani redovi, a mnogi ljudi neće da se naviknu na njih. Prepoznao sam u čemu je stvar: to su ljudi umorni od života, koji su vek pročekali po redovima. Iz njih je izbijala izmoždenost od hiljada nepravedno dočekanih redova. Prošlost je kezila svoju obrazinu, javljajući nam da se još uvek mnogi nadaju otimačini.

Dobro je da su nosioci javnih ovlašćenja počeli da misle na svoju dužnost da stvore pravedne redove. Bravo za socijalno, a i za još neke slične ustanove.