Господин Гризогоно из „Политике” 1926.

Према дефиницији Душана Славковића, писца уџбеника новинарства „Бити новинар” („Научна књига”, Београд, 1988), „већ два века фељтон је назив жанра који се колеба између књижевности и новинарства”. Ово објашњење у потпуности се односи и на фељтон „Како је ’Политика’ писала о афери ’Пашић’”. Текст проширује знања о правој природи догађаја. Аутор овог „Политикиног” фељтона, који се чита с радозналошћу, омогућио је читаоцима да прате сасвим аутентично део политичке историје Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, аферу Радомира Пашића, сина председника Радикалне странке Николе Пашића. У фељтону је поштована документарна форма писања, па је она Славковићева мисао „текст који проширује знања о правој природи догађаја”, заиста врло професионално представљена.

Поред низа познатих имена наше политичке историје између два светска рата, помиње се маја 1926. име Привислава Гризогона, о коме се мало зна, па је сада прилика да се више каже о овом човеку. Наводим податке до којих сам дошао претражујући породичну архиву Дамира Павића, старијег брата писца и сценаристе Синише Павића. Изнећу неколико истргнутих података који ће бити опширно објављени у књизи у припреми „Два века сликана пером и микрофоном”, а односе се на Гризогона и на оца Павићевих.

Адвокат Привислав Гризогоно (1879–1967) изјашњавао се као Хрват Југословен. Отац Павићевих Анте, с надимком Ђуса, родом из Сиња, аустроугарски морнар, налазио се у затвору у Котору као учесник побуне морнара на бродовима 1918. године. Према његовом дневнику, који сам нашао код Дамира, Ђуса се више пута обраћа писмом из затвора „одвјетнику Гризогону” током 1918. године. Њих двојица су се познавали одраније јер је Гризогоно своју адвокатску канцеларију, као политички ангажован у Далмацији, из Сплита преселио у Сињ већ 1906. године. Ђуса се њему жали на тежак положај у којем живе заточени морнари на бродовима Аустроугарске. Први светски рат је утоку.

После рата Гризогоно је остао присталица краља Александра и уједињења свих јужних Словена. Своју дипломатску каријеру почиње од 1932. Био је посланик Краљевине Југославије у Прагу. У Љубљани 1938. године објављује своју књигу „Уједињена Југославија: од племена и регионалних концепција до националне државе”.

До 1938. заступа интересе Југославије у Варшави, а онда се дефинитивно настањује у Београду. Дао је иницијативу за оснивање Југославенског културног клуба. У Београду остаје током окупације и после, све до 1949. године.

По занимању посластичар, Ђуса се 1938. са женом и двоје деце сели уз Сиња. Жени Јелени, родом из Ливна, каже: „Селимо се у Београд. Ови Сињани не купују колаче код нас јер знају да сам ја Југословен.”

У стану Павићевих у Београду Гризогоно јуна 1941. саставља писмо Милу Будаку због усташког погрома над Србима и шаље у Загреб. „Убеђен Југословен од ране младости, љубећи и верујући у победоносни наступ југословенске националне мисли… Могу да схватим да партикуларист Хрват још није стигао до тога да су Срби и Хрвати један народ, и да је то срећа за једне и за друге... Скупа још и са Словенцима, тек су народи четири пута мањи од наших суседа на западу, а осам пута мањи од наших сусједа на северу”, писао је Гризогоно Будаку.

Интензивно је био заокупљен проблемом положаја Срба у НДХ и уопште проблемом српско-хрватских односа.

Извршни одбор Јединственог народноослободилачког фронта одбио је 28. фебруара 1945. да прими у своје редове Југословенску националну странку – др Гризогоно, Кумануди, Олип, Шећеров и друге, јер су допринели распаду државе и ратној трагедији... (Извор: Бранко Петрановић, „Србија у Другом светском рату, стр. 681).

Гризогоно, разочаран, спрема се да напусти Београд, наводи историчар Богдан Радица приликом случајног сусрета на Теразијама: „Призна ми да се спрема да што прије стигне до Сплита, гдје су сви његови… ”

Анте Павић је умро у Београду 1967. године.

Драгослав А. Симић,
Београд