Има ли смисла бавити се театром

Написао сам комад о позоришту „Сањао сам да сам се пробудио” за који верујем да има снагу да амбициозној трупи глумаца постави мноштво важних питања на која свако од њих има потребу да одговори из личног театарског искуства, каже за „Политику” драмски аутор Жељко Хубач најављујући сценску верзију ове драме чија је премијера планирана за 29. новембар на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Дело „Сањао сам да сам се пробудио” проговара о животу у позоришту, о томе колико и коме оно значи а коме не, о његовој друштвеној позицији, субверзивности, сјају и беди, о ономе што је у њему лепо и ружно, о страсти која га ствара и обести која га разара... Представу „Сањао сам да сам се пробудио” режира Дино Мустафић. Драматург је Ђорђе Косић, сценограф Јасмина Холбус, костимограф Марина Меденица, композитор Ирена Поповић Драговић, а за сценски говор задужена је Љиљана Мркић Поповић.

– Баш зато не очекујем да се редитељ и глумци стриктно држе текста, али бих волео да сценско читање драме изађе из оквира бављења позориштника самим собом, да постави нека универзална егзистенцијална питања, користећи све оно што се догађа „иза завесе”, тамо где је (а можда и није?) стваран позоришни свет. Јер театар чине и људи којима он значи више од ваздуха који удишу, али и они којима је позориште инструмент за потврду сопственог ега. Чине га они који у њему живе страсти, али и они који позориште разарају страстима. У театру живе уметничка сујета и безрезервна љубав, утилитаристи и духовници... Ова драма сведочи о свим оним драгим и не тако драгим људима који су прошетали кроз мој живот у позоришту и оставили белег са којим ваља живети, а и сањати. Читав живот сам сањао да сам се пробудио. И још увек сањам, каже Жељко Хубач и открива шта се заправо крије иза наслова дела „Сањао сам да сам се пробудио”:

– Искуство и љубав. У позоришту, мање више, живим од своје најраније младости. У неким периодима чак и буквално. Сведок сам свих радикалних трансформација које је театар доживео са променама друштвеног система, у срединама различитих уметничких потенцијала. Позориште је постало „пасторче” либералног капитализма. Оно је маргинализовано, али не због своје катарзичности и субверзивности. Оно једноставно не постоји на мапи профита. Телевизија и филм су му одузели посвећеност процесу па се театар за публику бори маркетингом који нема амбицију да презентује квалитет него гламур... И као такво, позориште је постало уточиште реткима, свет за себе у којем се креативна снага подстиче, али уједно и исцрпљује, у вечитој запитаности уметника: има ли смисла бавити се театром.

Комад „Сањао сам да сам се пробудио” почиње дилемом писца који се управо пробудио: да ли да оде у позориште и започне преговоре са директором о поставци свог новог комада или да се убије.

– Одговор на ту дилему главни јунак ће покушати да потражи кроз четири чина који суочавају реални свет и позориште у четири потпуно различита жанра, од мелодраме до водвиља. На крају, из тог и таквог позоришта беже чак и ликови из комада. А писац, на крају, ипак реши да настави са животом. Док сам стварао све те ликове, најтеже ми је било да успоставим јасну дистинкцију између сна и јаве. И да дефинишем ко је заправо главни јунак: позориште или уметник. Најделикатније питање у поступку писања комада о позоришту јесте како се идејно пробити изван уметницима познатог обрасца театарског живота. На који начин њихове дилеме приближити публици као универзалне – примећује Хубач.

Постоји нешто, како каже наш саговорник, скоро шизофрено у животу најважнијег бића театра, глумца, који безмало свакодневно облачећи „шињеле” ликова које игра мора да им удахне уверљивост, али и своју особеност. То прети да га обезличи, и тера га да се перманентно бори са духовима свом снагом властитог разума. И онда, негде 15. у месецу, схвати да нема чиме да прехрани породицу и неминовно се запита: „Да ли сам ја нормалан, има ли ово смисла?” Уверен сам да се у свим професијама људи кад-тад сусретну са том дилемом. 

Дино Мустафић и Жељко Хубач дуго раде на овом комаду, готово две године. Препричавали су један другоме разне анегдоте из знаних им ситуација у које су упадали бавећи се позориштем, покушавајући један другога да додатно инспиришу.

– Но, прва проба је за обојицу била несвакидашње откровење. Глумци и аутори су причајући своје утиске о тексту, почели да исповедају свој однос према театру, најпре старији који су били пуни чудне горчине. То је стресно утицало на младу глумицу која је запитала старије колеге шта да учини да у њиховим годинама не осети тај чемер који их разара. Одговор на ово питање садржан је у чињеници да су они, и поред свих ових болних искустава, ушли у процес стварања представе јер без обзира не све не могу да замисле свој живот без театра. Можда је то оксиморон, али шта је живот неголи сан о смислу из којег, уствари, не желимо да нас ико буди – беседи Хубач.

Јунаци Жељка Хубача поверени су: Јовану Јовановићу, Душану Матејићу, Анастасији Мандић, Сузани Лукић, Нини Нешковић, Николи Вујовићу и Слободану Бештићу.