Арапско-израелски сукоб траје деценијама

У тексту господина Милана Вукелића под називом „Религијска позадина сукоба око Јерусалима”, објављеном 3. новембра у „Политици”, објашњен је арапско-израелски сукоб кроз призму религијско-духовних разлога и мотива. Аутор истиче да сукоб почива на религијским разликама, да је мотивисан жудњом обе стране за потпуном контролом над Јерусалимом. Па наставља: „Иако тај вишедеценијски сукоб у себи садржи елементе етничког, националног и идеолошког, ипак је у суштини религијски. Наиме, предмет спора је света земља коју обе стране сматрају својом, те стога и желе да одстране оне који такође претендују на контролу над њом.” На крају истиче да као проналазак трајног политичког решења за статус Јерусалима треба узети у обзир констатацију његовог колеге професора са Факултета политичких наука у Београду господина Зорана Кинђића, који предлаже верницима и са једне и друге стране да би требало да се посвете проналажењу духовног решења, а крајњи циљ за сваког човека-верника требало би да буде доспевање у небески Јерусалим.

Чланак је на мене оставио дубок утисак о поштовању и признавању различитости, што би требало увек да буде принцип помирења и сарадње међу народима. Можда би тако и било да се у односе народа не мешају велике силе и њихове империјалне тежње.

Арапско-израелски сукоб почиње распадом Отоманске царевине у току и непосредно после Првог светског рата. У Турској је 1908. извршен државни удар којим су на власт дошли Младотурци, националистичка партија која је срушила султанат, тј. с власти сменила султана Абдул Хамида Другог, увела републиканско уређење и Кемала Ататурка као новог вођу свих Турака. Променила се политика Турске према подређеним провинцијама и народима у царевини и повећала дискриминација према онима који нису Турци.

Османско царство се придружило Централним силама у Првом светском рату, заративши против ривалских колонијалних и империјалних сила Велике Британије и Француске које су бациле око на њене колоније на Блиском и Средњем истоку Азије. Многи арапски националисти су хапшени, мучени и убијани од турског окупатора, а посебно у великим арапским престоницама Дамаску, Бејруту, Аману и Јерусалиму. Енглези су искористили арапско незадовољство против турске окупације и 8. јуна 1916. с њима склопили савез ради заједничке борбе против Отоманске царевине. Арапске снаге предводили су емири Абдулах и Фејзел, синови великог шерифа Меке Хусеин ибн Алија, за кога се веровало да је потомак чувених арапских вођа из Мухамедовог времена. Да би били убедљивији, Енглези су им послали свог официра за везу Томаса Едварда Лоренса, чувеног Лоренса од Арабије, да их организује и води до коначне победе. Његова харизма и војнички таленат омогућили су му да постане славан међу Арапима. Познат је његов арапски поход на лучки град Акабу на југозападу Јордана, битан за Британце као база за снабдевање Египатског експедиционог корпуса, али и за помоћ арапској побуни.

Арапи су помогли Енглезима и у ослобађању Јерусалима пре Божића 1917. За то учешће у рату обећана им је велика арапска независна држава на подручју Палестине, Јордана, Сирије, Либана и Ирака. Међутим, изиграни су од савезника. Наиме, Велика Британија и Француска закључиле су још 1916. тајни Сајкс-Пикотов споразум по којем су између себе поделили интересне сфере на Блиском и Средњем истоку. Британији су припали Палестина и Јордан, а Француској Сирија и Либан. Кршећи обећања, арапско подручје поделили су неповољно за Арапе. Балфуровом декларацијом из 1917. Велика Британија је допустила Јеврејима стварање своје националне државе у Палестини и обећала им Јерусалим, све због финансијске подршке коју су добили од ционистичких кругова, а посебно око одобравања америчке владе да САД уђу у рат на страни сила Антанте. Документ декларације постао је значајан за ционистички покрет, јер су се Јевреји позивали на њу као на међународни државнотворни документ признања формирања Израелске државе.

На мировној конференцији у Паризу 1919. спречени су напори за стварање независне арапске државе, Британија и Француска добиле су мандате над тим арапским земљама, а Ирак је постао британски протекторат. Одбијен је предлог о оснивању аутономне арапске државе, што је већ 1920. довело до великог арапског устанка против нових колонијалних власти. Ни Јевреји нису били задовољни, јер су им Британци ограничавали, па их и спречавали да у већем броју насељавају палестинске енклаве. Зато су се организовали у наоружане народне милиције и под вођством оца нације Бен Гуриона започели борбу за ослобођење од британске војне управе.

У том периоду, великом заслугом Енглеза, долази и до првих арапско-јеврејских сукоба, који ће ескалирати 1948, након међународног признања Израела као државе.

Миомир Гарашанин,
Београд