Животи са духовима (прошлости)

Драма „Лутка са кревета број 21” Ђорђа Лебовића, има значајне драмске, психолошке и филозофске вредности, подстицајна је на пољу истраживања односа између добра и зла, кривице и искупљења, истина и лажи, као и проблематизације границе жртвовања части због очувања живота. Радња се дешава двадесет година после Другог светског рата и прати сусрет Емила Грабнера, бившег команданта Куће лутака, логорског куплераја, и Вилме Рајнер Јелинек, једне од жена које су тамо биле проститутке, логорашице које су изабрале да на тај начин преживе.

Редитељ Егон Савин радњу поставља у импозантно дизајнирану ординацију, где Вилма ради као докторка, и води је прецизно и психолошки истанчано, без вишка знакова, градећи компактну и узбудљиву представу, необично кратког трајања од педесетак минута (сценограф Весна Поповић, костимограф Јелена Стокућа). Никола Ристановски заиста сугестивно игра бившег есесовца, данашњег службеника који долази код Вилме да је моли, преклиње, да не оживљава прошлост и процес против њега, тврдећи да ће ископавање истине и њој бити болно. Његов наступ је психолошки рафиниран, слојевит, истовремено је понизна, погурена, снисходљива олупина од човека, али и злотвор сакривен иза те маске, што ће се постепено пробијати, прокуљаће његов бес и одлучност да не пусти истину да исплива на видљиву површину. Вилма Зоране Бећић Ђорђевић такође је слојевито уобличена, од чврсте одлучности да раскринка Емила, да потпише документ који ће га осудити, до скрхане сенке од жене, која постепено схвата да ипак није у стању да се суочи са светом који зна да је била проститутка у логору. Петар Стругар игра њеног супруга, знатно једноставнијег лика, идеалисту у извесном смислу, који чврсто сматра да је боље изгубити живот него достојанство.

Снага вешто написане драме и посвећена игра глумаца главни су разлози успеха ове представе, појачани и деликатним редитељским решењима. Глумци на сцену ступају и са ње одлазе кроз гледалиште, што се може тумачити као симболичко брисање границе између извођача и публике, односно активније укључивање гледалаца у радњу, важно због освешћивања корена зла и инерције. Такође је врло интригантан и крај, када се у мртвој, напетој тишини, под упаљеним светлима у целој сали пројектује документарна фотографија логорске патње, чиме се историјска стварност директно доводи на сцену, као материјални доказ одиграних трагичних драма, и опасности због некажњених злочина.

Савремену драму „Кућа” Небојше Илића такође граде три лика, радња се дешава у Канади и Србији, а мало и на оном свету, где одлазе упокојени, између три генерације једне породице. Догађаји покрећу питања идентитета и корена, традиције и религије, као и различитости друштава, али и менталитета, у Србији и Канади. Ове теме су свакако значајне и бављење њима у позоришту јесте важно, али у овом тексту нису довољно продубљене, радња није разграната, изазовнијег заплета нема, дијалози су сведени на преовлађујуће плитку свакодневну комуникацију између оца и кћерке. Њима се касније придружује и деда чија је појава магловита, јер се указује као могуће привиђење, заједнички трип као последица конзумирања марихуане. Само у пар ретких сцена њихов однос постаје психолошки занимљивији, на пример када кћерка оптужује оца да није човек јер није показао рањивост након смрти њихове мајке. Одсуство драмске снаге се делимично надокнађује комичким зачинима који успевају да покрену публику.

Представа редитеља Војислава Брајовића се одвија на сведено дизајнираној сцени, на којој је сто и крш од остатака посуђа и очеве омиљене кинеске хране (сцена и костим Јелисавета Татић Чутурило). Ивана Зечевић, у улози Кћерке, отвара представу и постаје тежиште радње, дете без мајке, покретачка снага у заједништву са оцем. Њена драмска игра није снажније психолошки разрађена, имајући у виду потресе кроз које пролази (смрт мајке, усамљеност у туђини). Знатно су вреднији певачки сегменти јер доносе опипљивију осећајност, кроз песму о одсуству корена, куће, која постаје лајтмотив. Небојши Илићу, у улози Оца, такође фали психолошке веродостојности у грађењу лика, у таквој сценској поставци, функционалнији је у комички обојеним ситуацијама. Најуверљивија је игра Бранимира Брстине (Деда), који наступа одмереније и суптилније, успевајући да изнесе чудноватост оностраног, мистичну снагу споја светова живих и мртвих