Наталијина рамонда – симбол опстанка Србије

За симбол државног празника Дан примирја, потписаног 11. новембра 1918, после четворогодишњег рата, узет је цвет Наталијина рамонда кога називају и „биљка феникс”. Он из скоро сасушеног стања уз повољне услове може да озелени и процвета. Наталијина рамонда је одабрана у знак сећања на страдања и жртве које је Србија поднела у Првом светском рату, а затим поново „васкрсла” и успоставила се као држава.

– Симболика Наталијине рамонде је вишеструка, како због станишта, тако и због имена. Ова ретка и заштићена биљка расте на подручју Балкана, па и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Управо на Кајмакчалану одиграла се славна битка у Првом светском рату, између српске и бугарске војске. Битка је остала запамћена по великом броју жртава са обе стране. Срби су ту након тешке борбе победом први пут закорачили у своју земљу. Због тога Кајмакчалан називају и Капија слободе. Данас се на врху Кајмакчалана налази мала спомен-капела „Свети Петар” и костурница где леже земни остаци војника нађених по брдима након битке – кажу у београдској Ботаничкој башти „Јевремовац”.

Врсту Рамонда сербика описао је Јосиф Панчић 1874. године на основу биљака које је сакупио на планини Ртањ. Неколико година касније, др Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, који се из хобија бавио и ботаником, нашао је у Јелашничкој клисури и на Сувој планини биљке веома сличне, али не и идентичне врсти Рамонда сербика. Како није био сигуран да ли се ради о истој врсти, обратио се за помоћ Јосифу Панчићу, који је закључио да су пронашли још једну нову врсту коју 1882. године заједно описују као „Ramonda nathaliae” у част краљице Наталије Обреновић.

– Обе рамонде су представнице фамилије биљака које углавном насељавају тропска и суптропска подручја широм света. Њихови најближи сродници живе у Азији и Африци. У Европи род рамонда има три врсте, од тога две расту на Балкану, а једна на Пиринејском полуострву. Прва је откривена на Пиринејима, 1831. године, заслугом француског истраживача Рамонда, по коме је читав род и добио име. Све су ендемити, односно врсте ограниченог распрострањења, као и реликти Терцијера, биљке „живи фосили”, остаци тропске и суптропске флоре. Обе врсте су вишегодишње, спорорастуће и насељавају сличне типове станишта – клисуре и кањоне и стрме, стеновите планинске стране. Имају и заједничку особину – поикилохидричност. Оне у неповољним условима, као што су недостатак влаге, високе или ниске температуре, преживљавају уласком у анабиозу – стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају, тако да губе и до 95 одсто воде. Када се повољни услови на станишту поново успоставе, оне у року од 48 часова до неколико дана поново озелењавају, због чега се још називају и „биљке које васкрсавају” или „биљке феникси” – објашњавају у „Јевремовцу”.

Нема података да је Панчић знао да балканске рамонде имају моћ анабиозе, али се сматра да је једну од најупечатљивијих потврда њихових васкрсавајућих способности дао 1928. године руски ботаничар Павел Черњавски. Прича се да је једног дана случајно преврнуо чашу са водом и поквасио хербаријум, у коме се, налазила и Наталијина рамонда. Када га је сутрадан отворио, запањио се, јер је претходно потпуно сува биљка, чувана у хербаријуму годину и по дана, оживела.