Моника Белучи дигла Солун на ноге

64. СОЛУН

Солун – Долазак филмске диве великог формата, италијанске или је боље рећи светске глумице Монике Белучи, дигао је на ноге не само фестивал већ и сам град Солун. Био је ово првокласни догађај.

Белучијева је присуствовала премијери чудесног документарног филма „Марија Калас: писма и мемоари” Тома Волфа и Јаниса Димолицаса (2023), одржала једночасовни разговор са публиком и новинарима, поклонила се још једном у здању „Олимпион” пред пројекцију култног филма „Малена” Ђузепа Торнатореа (2000) и тада јој је свечано био уручен почасни „Златни Александар” за изузетан допринос светској кинематографији.

Насмејана, грациозна, мила и наравно прелепа жена увек доноси са собом и неки чудесан спој скромности и једноставности, тако неуобичајен за филмске звезде великог формата. У разговору са публиком, који је највише био посвећен лику и интими оперске филмске диве Марије Калас, коју тумачи у Волфовом и Димолицасовом документарцу, Моника Белучи је између осталог рекла и да је свесна својих година објаснивши то речима: „Како старите искорачите уназад од било које вештачке слике о себи, научите да одвојите стварност од фантазије. Када се пробудим ујутру не носим штикле и не шминкам се. Ја сам само обична особа која ради у филмској индустрији.”

Сада је Моника виђена у улози велике оперске диве у црнобелом филму који је и непроцењиво сведочанство међународне турнеје истоимене позоришне продукције. Кроз хронику турнеје, која се протеже од новембра 2019. до јануара 2023, суочавају се две различите епохе – садашња, и она у којој је Каласова била на врхунцу. Истовремено, отвара се дијалог између бриљантне савремене италијанске глумице и водећег сопрана који је дефинисао 20. век. Истовремено ово је и сусрет две жене различитог порекла у заједничкој ретроспективи љубави према уметности, али и дубински осетљива анализа „унутрашњих демона” Каласове.

– Осећам захвалност због чињенице да сам портретисала Марију Калас, иконичну личност уметности и културе, али је за мене најзначајнији фактор то што сам кроз ово позоришно искуство открила њену двоструку природу. С једне стране, она је права дива, са божанском харизмом и талентом. С друге стране, то је жена са искреним осећањима, спонтаношћу и чистим срцем. И представа и филм истражују више Марију него Калас, бацајући светло на наде и снове младе жене, али и на зрелост и тешкоће које је доживела као успешна звезда борећи се да пронађе баланс између свог успеха и приватног живота. Њена прича ме је веома дирнула, јер није претерано рећи да је била жена сломљеног срца, жена сломљена љубављу – рекла је Белучијева у Солуну, подсетивши публику да су и многе друге глумице и уметнице, од Фани Ардан до Марине Абрамовић, а ускоро и Анђелине Џоли, отелотвориле Каласову, и да она у том смислу није једина.

С обзиром на то да је изведба пројекта „Марија Калас: писма и мемоари” на сценама широм света било и њено прво позоришно искуство, јер у позоришту никада пре овога није играла, Моника Белучи је публици рекла: „Искрено речено, у почетку сам била уплашена, јер је у позоришту однос према публици другачији, нефилтрирани, директнији, искренији и јачи. Претпостављам да ме је редитељ Том Волф одабрао делом због мог медитеранског изгледа и порекла. Још један заједнички елемент који могу да наведем јесте да је Марија Калас рођена у Њујорку, затим је дошла у Грчку, постала звезда у Италији, па се преселила у Париз. Без обзира на то где је живела, ма колико била обожавана у јавности, она никада није престала да се осећа као странац или чак гост на неком месту. Због сличног живота то је нешто са чиме могу да саосећам.”

На питање о томе како управља сталном пажњом коју добија и од медија и од јавности, Моника Белучи је одговорила: „Истина је да се не осећам као да сам увек у центру пажње, осим када сам у процесу промоције новог филма или новог пројекта. Остатак времена, да будем искрена, више волим да останем у сенци.” Потом се осврнула на паралеле између Марије Калас и хероине филма „Малена”, рекавши да иако су ова два филма снимљена у размаку од двадесетак година „усредсређена су на две жене које се баве светом којим доминирају мушкарци” и да се у том смислу осећа срећном што је каријеру почела тек у својој 25. години, а не пре. „У филму ’Малена’ играм жену од 27 година, а тада сам заправо била десет година старија. На крају крајева, то је лепота филма. У тим годинама сам знала како да се заштитим.”

На питање да ли је забрињава неписани закон филмске индустрије по којем старије глумце тешко добијају занимљиве улоге, Моника Белучи је изјавила: „Искрено, није ме брига за моје године, узалудно је борити се са временом, апсолутно си обавезан да изгубиш. Треба да се сматрамо срећнима што смо старији, посебно ако смо окружени људима који нас воле и ми волимо њих. Ствари због којих се осећам живом и не одражавају време које пролази јесу моја породица, моји пријатељи и моја страст према послу. Мислим да је оно кроз шта смо прошли током пандемије натерало многе од нас да преиспитају своје ставове и прихвате да су људски односи најважнија ствар коју поседујемо.”

Говорећи још о променама у филмској индустрији Белучијева је рекла и следеће: „Једна промена коју сам и сама доживела у својој каријери јесте да је раније, четрдесетих и педесетих, чак и шездесетих година прошлог века, италијанска кинематографија представљала пасош за међународну каријеру. Многе познате италијанске глумице, као што су Силвана Мангано, Ђина Лолобриђида, Софија Лорен, Ана Мањани, Моника Вити, Ђулијета Месина, стекле су међународну славу кроз италијанску кинематографију. Сада су наравно околности потпуно другачије, а међународна каријера је много сложенији и компликованији процес, међутим, имала сам срећу да радим са многим редитељима из много различитих земаља, црпећи елементе и знања из различитих култура. Што се тиче модерне ере, усуђујем се рећи да сам се прилагодила.”

На крају разговора, Моника Белучи је истакла неопходност прилагођавања променама које је диктирало време, а да је њена страст према филму и глуми остала непромењена. „Све се мења око нас, начин на који перципирамо, производимо и конзумирамо слике. У неким тренуцима морамо да прихватимо да се свет мења и можда нећемо моћи да разумемо промене које се дешавају. Међутим, моја страст према филму је остала постојана. Покретачка снага у мени је и даље иста”, рекла је дива испраћена громким аплаузом солунске и међународне публике.