Monika Beluči digla Solun na noge

64. SOLUN

Solun – Dolazak filmske dive velikog formata, italijanske ili je bolje reći svetske glumice Monike Beluči, digao je na noge ne samo festival već i sam grad Solun. Bio je ovo prvoklasni događaj.

Belučijeva je prisustvovala premijeri čudesnog dokumentarnog filma „Marija Kalas: pisma i memoari” Toma Volfa i Janisa Dimolicasa (2023), održala jednočasovni razgovor sa publikom i novinarima, poklonila se još jednom u zdanju „Olimpion” pred projekciju kultnog filma „Malena” Đuzepa Tornatorea (2000) i tada joj je svečano bio uručen počasni „Zlatni Aleksandar” za izuzetan doprinos svetskoj kinematografiji.

Nasmejana, graciozna, mila i naravno prelepa žena uvek donosi sa sobom i neki čudesan spoj skromnosti i jednostavnosti, tako neuobičajen za filmske zvezde velikog formata. U razgovoru sa publikom, koji je najviše bio posvećen liku i intimi operske filmske dive Marije Kalas, koju tumači u Volfovom i Dimolicasovom dokumentarcu, Monika Beluči je između ostalog rekla i da je svesna svojih godina objasnivši to rečima: „Kako starite iskoračite unazad od bilo koje veštačke slike o sebi, naučite da odvojite stvarnost od fantazije. Kada se probudim ujutru ne nosim štikle i ne šminkam se. Ja sam samo obična osoba koja radi u filmskoj industriji.”

Sada je Monika viđena u ulozi velike operske dive u crnobelom filmu koji je i neprocenjivo svedočanstvo međunarodne turneje istoimene pozorišne produkcije. Kroz hroniku turneje, koja se proteže od novembra 2019. do januara 2023, suočavaju se dve različite epohe – sadašnja, i ona u kojoj je Kalasova bila na vrhuncu. Istovremeno, otvara se dijalog između briljantne savremene italijanske glumice i vodećeg soprana koji je definisao 20. vek. Istovremeno ovo je i susret dve žene različitog porekla u zajedničkoj retrospektivi ljubavi prema umetnosti, ali i dubinski osetljiva analiza „unutrašnjih demona” Kalasove.

– Osećam zahvalnost zbog činjenice da sam portretisala Mariju Kalas, ikoničnu ličnost umetnosti i kulture, ali je za mene najznačajniji faktor to što sam kroz ovo pozorišno iskustvo otkrila njenu dvostruku prirodu. S jedne strane, ona je prava diva, sa božanskom harizmom i talentom. S druge strane, to je žena sa iskrenim osećanjima, spontanošću i čistim srcem. I predstava i film istražuju više Mariju nego Kalas, bacajući svetlo na nade i snove mlade žene, ali i na zrelost i teškoće koje je doživela kao uspešna zvezda boreći se da pronađe balans između svog uspeha i privatnog života. Njena priča me je veoma dirnula, jer nije preterano reći da je bila žena slomljenog srca, žena slomljena ljubavlju – rekla je Belučijeva u Solunu, podsetivši publiku da su i mnoge druge glumice i umetnice, od Fani Ardan do Marine Abramović, a uskoro i Anđeline Džoli, otelotvorile Kalasovu, i da ona u tom smislu nije jedina.

S obzirom na to da je izvedba projekta „Marija Kalas: pisma i memoari” na scenama širom sveta bilo i njeno prvo pozorišno iskustvo, jer u pozorištu nikada pre ovoga nije igrala, Monika Beluči je publici rekla: „Iskreno rečeno, u početku sam bila uplašena, jer je u pozorištu odnos prema publici drugačiji, nefiltrirani, direktniji, iskreniji i jači. Pretpostavljam da me je reditelj Tom Volf odabrao delom zbog mog mediteranskog izgleda i porekla. Još jedan zajednički element koji mogu da navedem jeste da je Marija Kalas rođena u Njujorku, zatim je došla u Grčku, postala zvezda u Italiji, pa se preselila u Pariz. Bez obzira na to gde je živela, ma koliko bila obožavana u javnosti, ona nikada nije prestala da se oseća kao stranac ili čak gost na nekom mestu. Zbog sličnog života to je nešto sa čime mogu da saosećam.”

Na pitanje o tome kako upravlja stalnom pažnjom koju dobija i od medija i od javnosti, Monika Beluči je odgovorila: „Istina je da se ne osećam kao da sam uvek u centru pažnje, osim kada sam u procesu promocije novog filma ili novog projekta. Ostatak vremena, da budem iskrena, više volim da ostanem u senci.” Potom se osvrnula na paralele između Marije Kalas i heroine filma „Malena”, rekavši da iako su ova dva filma snimljena u razmaku od dvadesetak godina „usredsređena su na dve žene koje se bave svetom kojim dominiraju muškarci” i da se u tom smislu oseća srećnom što je karijeru počela tek u svojoj 25. godini, a ne pre. „U filmu ’Malena’ igram ženu od 27 godina, a tada sam zapravo bila deset godina starija. Na kraju krajeva, to je lepota filma. U tim godinama sam znala kako da se zaštitim.”

Na pitanje da li je zabrinjava nepisani zakon filmske industrije po kojem starije glumce teško dobijaju zanimljive uloge, Monika Beluči je izjavila: „Iskreno, nije me briga za moje godine, uzaludno je boriti se sa vremenom, apsolutno si obavezan da izgubiš. Treba da se smatramo srećnima što smo stariji, posebno ako smo okruženi ljudima koji nas vole i mi volimo njih. Stvari zbog kojih se osećam živom i ne odražavaju vreme koje prolazi jesu moja porodica, moji prijatelji i moja strast prema poslu. Mislim da je ono kroz šta smo prošli tokom pandemije nateralo mnoge od nas da preispitaju svoje stavove i prihvate da su ljudski odnosi najvažnija stvar koju posedujemo.”

Govoreći još o promenama u filmskoj industriji Belučijeva je rekla i sledeće: „Jedna promena koju sam i sama doživela u svojoj karijeri jeste da je ranije, četrdesetih i pedesetih, čak i šezdesetih godina prošlog veka, italijanska kinematografija predstavljala pasoš za međunarodnu karijeru. Mnoge poznate italijanske glumice, kao što su Silvana Mangano, Đina Lolobriđida, Sofija Loren, Ana Manjani, Monika Viti, Đulijeta Mesina, stekle su međunarodnu slavu kroz italijansku kinematografiju. Sada su naravno okolnosti potpuno drugačije, a međunarodna karijera je mnogo složeniji i komplikovaniji proces, međutim, imala sam sreću da radim sa mnogim rediteljima iz mnogo različitih zemalja, crpeći elemente i znanja iz različitih kultura. Što se tiče moderne ere, usuđujem se reći da sam se prilagodila.”

Na kraju razgovora, Monika Beluči je istakla neophodnost prilagođavanja promenama koje je diktiralo vreme, a da je njena strast prema filmu i glumi ostala nepromenjena. „Sve se menja oko nas, način na koji percipiramo, proizvodimo i konzumiramo slike. U nekim trenucima moramo da prihvatimo da se svet menja i možda nećemo moći da razumemo promene koje se dešavaju. Međutim, moja strast prema filmu je ostala postojana. Pokretačka snaga u meni je i dalje ista”, rekla je diva ispraćena gromkim aplauzom solunske i međunarodne publike.