О биопигментима у ликовној уметности

Емилију Радојичић, Соњу Лундин, Јовану Чаворовић, Драгану Лукић и Емира Шехановића окупио је Иван Шуковић, уметнички директор Центра за истраживање јавних политика (Re: People), зарад сарадње на неуобичајеном уметничко-научном пројекту ‒ изложби „Нека друга места”, која је прво одржана у октобру Музеју примењене уметности у Београду, а сада је постављена у Дворцу Петровића (изложбени простор Фондације „Петровић Његош”) у Подгорици и траје до 30. новембра.

Поменута екипа јавности на овим изложбама приказује резултат повезивања научних истраживања и технолошких иновација смештених у свет уметности, а посредством сарадње са Институтом за молекуларну генетику и генетичко инжењерство Универзитета у Београду.

На поставци су, наиме, сви уметнички радови проткани биопигментима, микроорганизмима који су преузети са различитих природних станишта у Србији.

Како је наглашено, биопигменти као природна замена за вештачке пигменте имају разне економске и технолошке предности па се самим тим концептуална уоквиреност овог пројекта дотиче питање ефекта природног наслеђа као начина размишљања. Уметнички приказ је утемљен у истраживању које предводи биохемичарка др. Јасмина Никодиновић Рунић са Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, а пројекат је успостављен по принципу преузимања живе бактерије streptomicete. Њихов каснији животни циклус у лабораторијским условима се ревалоризује као процес продуктивне трансформације у пигменте који постају апликативни на материјалима, док је до сада у лабораторијској збирци института похрањено преко хиљаду сојева.

Без обзира на ову јаку научну основу, изложба „Нека друга места” не доноси нужно дистанцирану, научну перспективу, већ и емоционалну и личну везу која произилази из њеног порекла филтрираног кроз експеримент, док су наслеђе и топографски остаци живота фокус уметничког истраживања, објашњава Иван Шуковић (Подгрица, 1981), који је докторирао на Универзитету уметности у Београду, одсек Вишемедијска уметност (2019), магистрирао на одсеку Дигиталне уметности и нови медији у Београду (где живи и ради), а диплому основних студија стекао из области књижевности на Филозофском факултету на Универзитету Црне Горе.

– Основна замисао била је усмерена на проналажење другог значења постојећем садржају, у којем ће уметници проћи кроз научно-истраживачко-уметничку методу и у којој ће се развити смислене појаве и резултирати у уметнички рад. Предвођен тим изазовом, позвао сам поменуте ауторе да уз супервизију научника бирају узорке који имају задовољавајућу боју и очуване механичке особине, како би их у процесу продукције применили. Суштина је била да се усмере на научне чињенице које су засноване на пигменту као формативној компоненти уметничког дела, а све уз супервизију стручног научног тима који предводи др Јасмина Никодиновић Рунић.

Биопигменти имају и додатна биоактивна својства, попут антимикробног, антиоксидансног, пружају заштиту од УВ зрачења… – каже Шуковић и додаје:

– Посебност целог овог процеса јесте то што су се уметници привремено уселили у просторије лабораторије и разумели како биобоја материјала бактеријским пигментима може бити алтернативни, еколошки прихватљив метод, који би смањио лош утицај на животну средину, нудећи техничке и економске предности. Идеја је била да прошире истраживачки потенцијал и да кроз тај процес препознају личну везу која произилази из експеримента. У том смислу, користећи различите материјале, технике и уметничке дисциплине, може се рећи да су у том међупростору између научног и уметничког, аутори стварали узорке који од планираног улази у зону потпуно непредвидивих смерова. Та трансформативна вредност пигмената у комбинацији са материјалима и у различитим медијима једна је од предности овог пројекта.

Одређени бактеријски пигменти већ су одобрени за широку употребу, као што су рибофлавин (витамин Б2), астаксантин и бета-каротен. Последњих година примећен је пораст интересовања за природним обојивачима услед растуће свести о отпаду од синтетичких боја и његовим негативним утицајима на здравље и околину.

Иначе, ове изложбе прве су у низу и део су истраживачког портфолија Центра за истраживање јавних политика (Re: People), а како је најављено једном годишње биће организоване изложбе које преиспитују ову наизглед неочекивану везу између уметности и науке.