Од невербалног до бучног

Суботица – Међународни регионални фестивал савременог позоришта „Дезире” почео је 17. новембра и програми су одмах интензивно кренули са по две вечерње представе, радионицама, изложбом, филмском пројекцијом, концертом.

Стицајем околности, због повреде глумаца, отказана је представа која је требала да отвори фестивал, и коју су организатори по сопственом признању дуго очекивали, представа „Војцек” Националног позоришта из Будимпеште у режији Атиле Водњанског млађег, те је зато прве вечери одржана, могло би се рећи двострука премијера представе „Поетика ћутања” Андраша Урбана и извођењу ансамбла „Костолањи Деже”.

Представа је у препуној сали играна у терминима од 18.30 и 21.30 часова, а реч је у ауторском пројекту у којем редитељ наставља да истражује невербални театар. Пре неколико година Урбан је урадио представу „Руже” такође без говора, са низом упечатљивих слика. Потом је дошла „Поетика гледања” као део испитивања положаја театра и односа публике и глумаца на сцени.

– Кренуло је као „Поетика слушања”, бављењем оним што чујемо, тоновима и звуковима, али је стварност то претворила у другу причу, у „Поетику ћутања” као наставка „Поетике гледања”, где смо се бавили визуелношћу театра. Сада сам хтео да се бавим стањем који претходи артикулисаном говору, али се стварност наметнула својом актуелношћу и бавимо се оним што следи, а то је пост језик – каже Андраш Урбан о представи у којој глумци Борис Кучов, Габор Месарош, Давид Бубош и Андреа Веребеш не изговарају ниједну артикулисану реч.

Након прве и наредних вечери на репертоару су биле још две представе у режији Андраша Урбана, рађене за различите театре, и то је поново прилика да се види ширина стваралачког рукописа аутора. Представу „Тотови” изводи САРТР, Сарајевски ратни театар, а реч је о делу мађарског писца Иштвана Еркења насталом шездесетих година.

– Ова представа се разликује од свега што смо до сада радили заједно Урбан и ја, а урадили смо десетак представа – каже Ведрана Божиновић, драматург дела. Предложак је једноставан, током Другог светског рата мађарски војници су често слати као извидница на Источни фронт. Да би заштитили сина на фронту, породица Тот угостиће његовог нервно оболелог старешину. Овде породица ступа на осетљив терен шта чинити када ти се неки диктатор умеша у живот и докле све трпети тешећи се мишљу „важно је да смо ми добро и здраво”. Комедија тече све до реплике која опомиње да ће сви диктатори једном одговарати.

– Дело „Тотови” су добро скројен текст и уопште добро је вратити се источноевропским писцима који су стварали у годинама гвоздене завесе јер је њихова вештина писања о ситуацији тако да не боде очи, нити да се одмах препозна, невероватна и показује колико уметност има везе са променама које се дешавају у друштву – рекла је Ведрана Божиновић, драматург.

У представи играју Сеад Пандур, Давор Сабо, Аднан Кресо, Џана Џанић, Ана Миа Карић, Снежана Богићевић и Емир Фејзић. Музику је радила Ирена Поповић Драговић а сценографију и костиме Адиса Ватреш Селимовић.

И док је „Поетика ћутања” тишином и сценским сликама сведочила о готово немоћном положају човека, дотле је представа „Ко игра Соњу Савић” грмела и бубњала жестином која као да тражи одговоре за уништене судбине и протраћене генерације. Градско позориште Чачак у копродукцији са Битеф театром, реализовало је представу која је планирана већ неколико година раније, а чињеница да је ове године Чачак проглашен Престоницом културе Србије показао се као прави моменат за постављање представе. Јер како је рекла глумица Ивана Терзић, чак и када су покушавали да се одмакну од Соње Савић, налазили су је дубоко у себи. У представи играју Никола Воштинић, Братислав Јанковић, Борјанка Љумовић, Ивана Терзић и Јулија Петковић.

Вероватно једна од последњих улога које је остварила Соња Савић била је управо у театру „Костолањи Деже” те је и то додатно испреплело однос аутора са животом талентоване глумице чији живот је остао обележен и приватним трагедијама и трагичном ситуацијом у друштву.

Глумци и музичари Бенце Коња и Јанка Короди дословно су се држали текста руског писца Ивана Вирипајева „Кисеоник”, који је за позориште „Арон Тамаши” у Румунији режирао Тибор Палфи, али представа смештена у електрични, дигитални свет у којем се они налазе иза огромних екрана које сваки час засипају новим светлосним и звучним ефектима.