Срби на КиМ нису слободни

Бојан Билбија

Албин Курти и његове присталице ових протеклих месеци инсистирају на томе да Србима на Косову и Метохији није потребна никаква Заједница српских општина јер су наводно у потпуности равноправни с тамошњим Албанцима и као такви уживају висок степен сваке слободе. Академик Драган Симеуновић оцењује у разговору за „Политику” да је неопходно да буде испуњено више услова да би се могло говорити о остварености ма какве слободе, било појединца, било неке заједнице.

– Први и основни услов је да постоји могућност избора између више опција. Свака слобода подразумева избор. Албин Курти пак намеће Србима на Косову и Метохији само једну опцију, а то је живот по уставу и законима које је осмислила Приштина, водећи притом рачуна да они буду у највећој могућој мери усмерени на остваривање добра Албанаца, а не и припадника других народа на Косову и Метохији. Примена тих закона је још гора од теоријских решења. Поредак на Косову и Метохији је тако устројен да претпоставља такав начин живота Срба на Косову и Метохији који је пун сваковрсних ризика и оправданог страха за себе и своје ближње, као и за српска материјална и духовна добра, и то не само у садашњости већ и у будућности. Једном речју, садашњи услови живота Срба на Косову и Метохији су такви да им је живот тамо неиздржив и зато не треба никога од њих осуђивати што се буни или што заувек одлази из таквог миљеа. Уз то, такав начин живота је не само очигледно неправедан већ је и изразито дискриминативан јер је, гледано у европским размерама, карактеристичан само за Србе на Косову и Метохији и као такав, он свакако није и не може ма каквом присилом бити потврђен као стање њихове слободе – истиче проф. др Драган Симеуновић.

Приштина зато и не жели да формира Заједницу српских општина већ 11 година, на чему инсистира Београд?

Водећи дужну бригу о својим сународницима на Косову и Метохији, српске власти у Београду су настојале да увођењем институције Заједнице српских општина као алтернативе досадашњем положају Срба на Косову и Метохији увећају њихову слободу јер се тиме заправо остварује прва и основна претпоставка сваке слободе која се огледа у могућности избора између макар две опције. Уосталом, то је на крају схватила и сада подржава и међународна заједница, што смо управо чули и од генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга.

Шта је потребно чинити да би се тим решењем увећала слобода Срба на Косову и Метохији?

Када се успостави више могућности између којих може да се бира, што уједно подразумева и изборе коришћења обе или више постојећих алтернатива, потребна је пуна свест о вредности сваке од тих опција да би се могао начинити најбољи могући избор. Да би се досегао такав степен свести, потребно је потпуно знање о тим опцијама, и које се базира на тачним и потпуним информацијама о њима. Нажалост, Срби на Косову и Метохији још увек немају такве информације јер међународни фактори не желе да их изнесу у јавност из простог разлога што желе да они буду ти који ће коначно обликовати опцију суживота Срба и Албанаца на Косову и Метохији. Ако притом буду водили више рачуна о амбицијама Куртија да има апсолутну власт, а мање о потребама српског народа да се бар колико-толико ослободи од притисака и насиља, мораће ипак кад-тад да дођу до решења које одговара онима којих се то решење непосредно тиче.

Курти би желео да Заједница буде без Срба?

А када се буду коначно спознали сви важни детаљи о концепту Заједнице српских општина, јер до тога мора ипак доћи, неопходно је да о њеном заживљавању одлучују Срби на Косову и Метохији зато што свака слобода подразумева аутономни избор. Ограничавање таквог избора од стране Приштине је парадоксално јер за време трајања Југославије нико више од Албанаца на Косову и Метохији није тражио и добијао висок степен аутономије, а сада би било цинично да управо они не дозвољавају српској мањини на Косову и Метохији ма какав облик и ма какав, па и симболичан, степен аутономије.

Да ли би се опредељењем Срба на Косову и Метохији за концепт Заједнице српских општина постигла и њихова слобода?

Само опредељивање за једну од више могућности између којих може да се бира није довољно да би се могло говорити о остварености слободе. Кад постоји више објективних могућности између којих можемо да бирамо и када постоји довољан степен свести и знања о њима који нам омогућује да се определимо за једну од њих као најбољу, тек тада долази оно најтеже, а то је остварење те могућности за коју смо се определили, њено превођење у реалност. Да би се наш слободни избор на основу наше слободне воље и остварио, потребно је и умно и непрекидно интензивно делати јер слобода није само стање већ је и непрекидни процес њеног остваривања и њеног одржавања и увећавања, при чему се мора имати у виду да на путу остваривања ма ког људског циља увек постоје мање или веће препреке. Кад је реч о остваривању Заједнице српских општина, као и о другим могућим облицима досезања веће слободе Срба на Косову и Метохији, такве и то немале препреке већ су сада видне. Зато је потребно непрекидно радити на отклањању тих препрека што неће бити нимало лак задатак, али другог начина за раст степена слободе и сигурности Срба на Косову и Метохији у овом историјском тренутку нема јер објективне околности које нас се тичу увек граде и други, а не само ми, односно у конкретном случају када се ради о Косову и Метохији, тренутно на њих други више утичу од нас полазећи од количине силе којом располажу. Отуда ће једнакоправност у људском друштву још задуго остати само пуки идеал, а до часа досезања тог идеала треба да се чини оно што је могуће, а што увећава раст наше личне и колективне слободе.

У чему би била највећа опасност?

У привиду остварености слободе Срба на Косову и Метохији, у илузији да је самим чином потписивања одговарајућих докумената све завршено и постигнуто. Ако се усвоји концепт Заједнице српских општина на Косову и Метохији који ће по оцени самих Срба њима омогућити достојанствен и сигуран живот, и поред тога постоји велика могућност да то власти у Приштини, а врло вероватно и део међународне заједнице, схвате тек као пуку формалност, односно да је чином усвајања некаквог решења завршена реализација Заједнице српских општина. Након постизања формалног резултата могло би се десити да се међународна заједница одмакне од тог задатка и тиме више не бави сматрајући ствар завршеном, што би без сумње широм отворило могућност деструктивним политичким снагама у Приштини да увелико опструирају функционисање Заједнице српских општина сводећи је на мртво слово на папиру. Али ако међународне бирократе и могу да се задовоље пуким формалним успехом на плану обезбеђивања веће слободе и сигурности Срба на Косову и Метохији, ми не смемо. Трајна је не само морална већ и међународноправна обавеза сваке, па и српске власти, да се брине о својим људима. За веровање је да ће то бити, иако тешко, ипак успешно остварено и у будућности јер без сталне бриге и највеће могуће подршке Београда очигледно да нема нити може бити слободе за Србе на Косову и Метохији.