Таписеријa на нивоу савремене уметности

У Музеју савремене уметности у Београду, на делу његовог четвртог и на целом петом нивоу, вечерас у 18 сати биће отворена изложба „Есенцијалност нити” уметнице Јагоде Буић (1930–2022), на којој ће бити, како нам најављује кустоскиња изложбе Светлана Митић, представљен део стваралаштва ове упечатљиве даме, једне од кључних уметничких појава друге половине 20. века на југословенском простору.

Њено стваралаштво обухвата широк спектар ликовног израза, од позоришне и филмске сценографије и костимографије, преко таписерије, као најзначајнијег подручја њеног деловања, па до цртежа и скулптуре.

Поред таписерија из збирке МСУБ, пред нама ће до 26. фебруара следеће године бити, и то после дужег времена, и њене таписерије из других институција, укупно 11, и цртежи, њих двадесетак, који су могли да се виде спорадично на неколико скоријих изложби. Сви изложени радови настали су у периоду од 1962. до 1977. и за ову прилику позајмљени су из збирки Музеја примењене уметности, уметничке колекције Палате „Србија”, уметничке колекције фирме „Интернационал ЦГ” у стечају, збирке Музеја града Београда, колекције Галерије „Хаос”, Радионице за израду таписерија „Атеље 61” из Новог Сада, као и из више приватних колекција у Београду.

Могли бисте да се запитате откуд баш у овом музеју поставка која би се најпре, имајући у виду таписерије, у жанровском смислу могла пре довести у везу са примењеном уметношћу. Одговор даје Светлана Митић на почетку нашег разговора за „Политику”:

– Најпре је важно рећи да наш музеј има четири њене таписерије, оне се чувају у збирци сликарства и оне су са њене изложбе која је била одржана у нашем музеју док је још управник био Миодраг Б. Протић. Њих двоје су заједно излагали у оквиру Групе 69 и одлично су се познавали и делили слична уметничка уверења. Потом, она је таписерију уздигла на ниво савремене уметности, потпуно је преформулисала њено дотадашње значење, схватано искључиво у пољу примењене уметности, декоративно и утилитарно, као појава која прати ликовну уметност. Важно је за Србију рећи да су врло често наши уметници преносили своје слике у медиј таписерије, попут Стојана Ћелића, Лазара Вујаклије и других и да она није имала ту самосталност коју добија са Јагодом Буић.

Биографски подаци кажу да је рођена у Сплиту, где је похађала основну и средњу школу и течај сликања код Анте Kаштеланчића. Матурирала је 1949. и исте године урадила прве нацрте костима за ХНK у Сплиту. Уписала је Академију за примијењену умјетност у Загребу, а студије костимографије и сценографије наставила је 1952. у Риму и Венецији. Дипломирала је у Бечу 1954. на Академији примењених уметности, Одсек за унутрашњу архитектуру и Одсек за текстил.

По повратку у Југославију интензивно ради на сценографији и костимографији за позоришне представе у бројним позоришним кућама у Хрватској. Оно по чему је прослављена и у свету јесте таписерија, и то просторна. Године 1965. ствара своју прву текстилну форму у простору, коју је откупио Музеј Стеделик из Амстердама. Отада излаже монументалне текстилне инсталације на светским бијеналима у Венецији, Сао Паулу, Лозани и у најважнијим светским музејима (Париз, Диселдорф, Рио де Жанеиро, Буенос Ајрес, Брисел, Цирих, Токио, Рим, Милано, Амстердам, Осло, Барселона, Монтреал, Чикаго, Њујорк, Мадрид, Беч, Сао Пауло, Вашингтон, Сан Франциско, Дармштат…). Њена дела се налазе у многим светским јавним и приватним уметничким збиркама.

– Имала је ту срећу да се њена личност формирала у једној префињеној, интелектуалној породици где се дружила са интелектуалцима и уметницима па су њени хоризонти били широки. Говорила је стране језике, кретала се у ученом миљеу и на светској уметничкој сцени. Њене везе са интелектуалном и уметничком елитом могу се видети и у архивском материјалу, на фотографијама, а нешто се може погледати и на изложби у оквиру филма Боре Драшковића „Сасвим лично”, где она говори о себи, одрастању и сазревању и дружењу са Венцеславом Рихтером, битним за њен уметнички пут – истиче кустоскиња.

У свом интензивном бављењу таписеријама, почев од 1962. године, када овај медиј постаје доминантан облик изражавања у њеном раду, што ће трајати до почетка грађанског рата у Југославији, уметница је прошла кроз више стваралачких фаза, објашњава наша саговорница и даље истиче карактеристике стваралаштва и приступа Јагоде Буић.

– Специфичност њеног поступка огледа се, пре свега, у употреби материје предива, ткања, као и у композиционим целинама. Она уводи природне материјале, који су рустични, који сами по себи говоре својом материјом, није потребно тумачити их посредством нечега другог. И док дела настала на почетку опуса имају изразито примарни карактер, током времена, она постепено нарастају у просторне облике у потпуности способне да функционишу у простору, односно да, у садејству простора и облика, формирају увек нову композициону целину. Она уводи и зид као активну површину, касније поменути простор па на крају излази и ван простора и природни амбијент и то су њена најзрелија дела. Тиме је извршена генеза из примарних облика ткања у савремено конципиран вид ликовног изражавања, заснован на свим принципима савременог поимања уметности, како то примећује М. Гашпаровић у предговору ретроспективној изложби – наводи Светлана Митић и закључује:

– Радикално другачије схватање таписерије прихваћено је и на међународној уметничкој сцени, посебно након Бијенала у Сао Паулу 1967, где је Јагода Буић препозната као један од најзначајнијих аутора на изложби. Заједно са Магдаленом Абаканович, са којом је и излагала повремено, Јагода Буић је означена као протагониста „словенског вала” у таписерији, што је означавало специфичан словенски сензибилитет утемељен на фолклорној традицији словенских народа, везан за употребу одређених природних материјала.