Бескомпромисни критичар друштва

Преминуо је омиљени универзитетски професор, наш познати социолог културе и књижевник Ратко Божовић јуче у Београду, а на друштвеним мрежама се ређају изјаве туге културних посленика и интелектуалаца, помешане са захвалношћу за све чему их је научио током свог плодног живота, у којем није био само професор него и беспоштедни критичар свих девијација у нашем друштву.

„Естрада влада, култура страда”, рекао је у последњем интервју за наш лист у априлу ове године дефинишући културни живот у Србији. Мада је у јавности увек наступао као бескомпромисан аналитичар и критичар друштва, у приватној комуникацији је увек био шармантан, духовит и насмејан, као да је тиме хтео да нам поручи да је живот ипак леп и да се треба борити. И нема сумње да ће га у томе следити његови „ученици” у које убрајам све нас који смо годинама пратили његов рад, учили од њега и размењивали с њим мишљење о кључним питањима и живота и друштва.

Ратко Божовић је рођен 1934. године у Бањалуци, гимназију је завршио у Никшићу, а Филозофски факултет у Београду 1959. Магистрирао 1967, а докторирао 1971. године. Његова ужа специјализација су: теорија и социологија културе, социологија слободног времена и социологија уметности. Из његове богате биографије издвајамо да је био редовни професор Факултета политичких наука у Београду (за предмете: Теорија културе, Социологија културе, Културна политика, Јавно мњење), као и дугогодишњи шеф Катедре за новинарство и политичку социологију. На истом факултету био је руководилац смера Социологија културе и културна политика на постдипломским студијама, где је држао предавања из предмета Феномени модерног света.

Држао је предавања и на редовним и на последипломским студијама. Био је професор на Факултету драмских уметности и Факултету ликовних уметности у Београду (за предмет: Социологија уметности), на Филолошком факултету у Београду на смеру Социологија језика и књижевности последипломских студија (за предмет: Социологија масовних комуникација) и на последипломским студијама Архитектонског факултета у Београду (за предмет: Култура урбаног времена). Предавао је Теорију културе на Факултету политичких наука у Подгорици. Десет година провео је као предавач Социологије културе на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе у Никшићу. Студијски је боравио у Паризу 1972–1973. године, а у Њујорку 1986, 1992, 2006. Радио је и као југословенски дописник француског часописа за светску политику „Democratie Nouvelle” (Нова демократија).

Аутор је више од 40 књига од „Културе слободног времена” из 1971. до најновије „Тајне дијалога” која се појавила уочи овогодишњег Сајма књига. Сматрао је да „нема ништа од дијалога у нашем друштву у коме се неистомишљеници доживљавају као сагрешитељи и непријатељи које треба ућуткати и провући кроз блато услужних медија”. Још у претходној књизи „Геометрија мишљења” говорио је о дијалогу којег овде нема, јер смо, како је сматрао, из непосредне прошлости наследили „фигуру непријатеља и говор мржње”.

– Уместо дијалога, из страначких бусија, „пуца” се у стилу – ко ће кога мрзилачким афектима више унизити и бацити у блато! Кад не постоји аргументација пљуште етикете и дисквалификације. Постоје прави специјалци за етикетирање и дисквалификацију и у овдашњем парламенту и у културној и политичкој јавности – рекао је за „Политику”.

Сматрао је да су за друштвено здравље заједнице неопходни критички дух и слободна јавност и управо о томе је говорио у поменутом интервјуу за наш лист:

– Критика је „Ахилова пета” наше културе. Да је она активнија и присутнија јасније би били означени друштвени процеси који деградирају вредности. Наш проблем је у томе што су свеприсутне забава и естрада, док је култура од вредности гурнута у запећак. Не само да се не потпомаже него се оставља да преживљава захваљујући ентузијазму самих стваралаца у култури.

С друге стране, логиком потрошачког друштва, естрадне персоне троше се као свака роба на тржишту, на тржишту таштине. У питању су „целетоиди”, како их је назвао социолог Крис Роџек. Није случајно речено да су то „инстант” звезде и таблоидне персоне. А у лакоћи површног и вулгарног представљања, таштина им је моћнија од стида, стила и образовања. Да није у питању масовна медијска појава, која рачуна са милионским аудиторијумом и да у њој нису пострадали критеријуми о вредностима, не би јој требало придавати значај. Зато се и мора сматрати културолошки релевантном чињеницом. Сада је то у нас игранка без престанка у којој доминира просташтво, насиље, промискуитет и порнографија ријалити програма. По својој беспризорности, то је заиста јавна кућа, без зидова. А онима који су навучени на овакву комуникацију, тешко може помоћи даљински управљач.

Ратко Божовић је утемељење културе видео као предуслов за модернизацијске процесе и за суштинске промене и због тога је сматрао да је неопходно да се култури већ сада обезбеди много бољи статус и поузданије место у целини друштвеног живота.

Али је истицао да су дебата и критичка јавност у нас доживели потпуни дебакл и да заступање идеје у коју се не верује доприноси маргинализацији критичког става. Кад се раздвоји јавно мњење од критичког мишљења, сматрао је, створена је могућност за бахатост власти, али и за губитништво политичке мудрости.

Указивао је на то да место књиге у медијима најбоље показује колико је естрада све подредила својој халабуци, а да се то место, ако и постоји, налази на самој маргини.

– Што је најгоре, естрадни медији, без одговорности, умеју литерарни шкарт толико да популаришу да он постане и бестселер. Некритичко хваљење и осредњих књижевних остварења показује да је књижевни врт зарастао у коров и да се у њему тешко одржавају услови за критичко вредновање. То изгледа ником не смета – ни тромој критици, ни књижевној јавности. Критичарима је често испод части да се баве ауторима који су залутали у књижевну републику. Не смета им што им медији приређују неодмерену хвалу. Тако се и медијски наговор с лакоћом претвара у превару.

Комерцијализација уметничких вредности у ери неолибералног тржишта деградирала је уметничко дело на робу и успоставила рекламног агента као арбитра. Реклама својим посредништвом разапиње мреже зависности. То је тако кад естетска култура, лишена стваралачке аутономије, егзистира као нуспродукт меркантилизма и прекомерно дозиране обмане. Критику је у нашој средини одавно заменила реклама и њени агресивни наговори – рекао је у поменутом инетрвјуу за наш лист констатујући да се у друштву у коме владају популизам, сиромаштво и естрада, стварају велике могућности да постану прихватљиве тривијалне творевине и да се код нас то и догодило.