Го­во­ри­ли срп­ски да се бо­ље раз­у­ме­ју

Као део фран­цу­ских ко­ло­ни­јал­них сна­га, Ви­јет­нам­ци су се за­јед­но са Ср­би­ма бо­ри­ли на Со­лун­ском фрон­ту. Ви­јет­нам се у то вре­ме звао Анам, па су Ана­ми­ти, као ла­ка пе­ша­ди­ја, ти­ра­ље­ри, чи­ни­ли део са­ве­знич­ких сна­га ко­ји су про­би­ја­ли аустро­у­гар­ско-не­мач­ко-бу­гар­ски бе­дем од 1916. до 1918. го­ди­не. На те да­не оста­ла су при­бе­ле­же­на се­ћа­ња вој­ни­ка из фран­цу­ске бол­ни­це, у Си­ди-Аб­да­ла­ху крај Би­зер­те.

Ула­зе­ћи у је­дан од пе­де­сет па­ви­љо­на, при­чао је Алек­сан­дар Та­дић, и сам сме­штен у бол­ни­ци, ад­ми­рал Ге­прат на­и­шао је на бол­ни­ча­ра Ана­ми­та, ко­ји у бе­лој уни­фор­ми ста­де мир­но и по­здра­ви га: „Па ка­ко је, Ана­ми­те?”, упи­та га, а овај од­го­во­ри: „Том­бро, мон ами­рал.” Не раз­у­мев­ши, Ге­прат по­но­ви пи­та­ње и до­би исти од­го­вор: „Том­бро, том­бро”, на шта се обра­ти управ­ни­ку бол­ни­це у прат­њи, пу­ков­ни­ку Ми­хе­лу, ре­чи­ма да је из­не­на­ђен да бол­ни­чар Ана­мит го­во­ри срп­ски. „Да, го­спо­ди­не ад­ми­ра­ле, сви Ана­ми­ти без из­у­зет­ка спо­ра­зу­ме­ва­ју се са бол­ни­ча­ри­ма Фран­цу­зи­ма ис­кљу­чи­во на срп­ском је­зи­ку. И јед­ни и дру­ги зна­ју са­мо огра­ни­чен број срп­ских ре­чи, али ипак до­вољ­но да се мо­гу ле­по раз­у­ме­ти.”

„Па до­бро, је­сте ли раз­ми­шља­ли о то­ме ка­ко је до­шло до то­га да се они спо­ра­зу­ме­ва­ју на тре­ћем је­зи­ку, пот­пу­но стра­ном и за јед­не и за дру­ге?”, упи­та ад­ми­ра­ла Ми­хе­лу, на шта му пу­ков­ник сле­гав­ши ра­ме­ни­ма од­го­во­ри да им „из­гле­да срп­ски је­зик пру­жа бо­ље мо­гућ­но­сти да на­ђу за­јед­нич­ки је­зик. Ге­прат ни­је од­у­ста­јао. „На­про­тив”, то је и за нас и за Ана­ми­те вр­ло, вр­ло те­жак је­зик, али тре­ба да зна­те да је ов­де реч о на­ро­чи­тој сим­па­ти­ји, на­кло­но­сти, по­што­ва­њу, ко­је обе стра­не га­је пре­ма Ср­би­ма”, при­бе­ле­же­но је у књи­зи „Гол­го­та и Вас­крс Ср­би­је 1916–1918” се­ћа­ње вој­ни­ка Алек­сан­дра Та­ди­ћа, ко­ји је пре­при­чао још је­дан до­га­ђај из фран­цу­ске мор­на­рич­ке бол­ни­це.

У Си­ди-Аб­да­ла­ху не­го­ва­ни су пре­те­жно срп­ски вој­ни­ци, али је ту исто­вре­ме­но би­ло и са­би­ра­ли­ште са­ве­знич­ких рат­ни­ка са Со­лун­ског фрон­та, као и оних ко­ји су пре­тр­пе­ли бро­до­ло­ме од под­мор­нич­ких ак­ци­ја у Сре­до­зем­ном мо­ру. Та­ко је бол­ни­ци увек по­ред Ср­ба би­ло и Ту­ни­ша­на, Ал­жи­ра­ца, Ма­ро­ка­на­ца, Се­не­га­ла­ца, Су­да­на­ца, Ана­ми­та, Ин­ду­са и дру­гих. Јед­ног је­се­њег да­на 1918, при­по­ве­да Та­дић, тор­пе­до­ван је у Сре­до­зе­мљу фран­цу­ски брод „Сан­та Ана”, ко­ји је од Тон­кин­шког за­ли­ва до Со­лу­на при­ку­пљао рат­ни­ке са бо­ло­ва­ња и од­су­ства са Со­лун­ског фрон­та. На бро­ду их је би­ло 900, од ко­јих је спа­се­но бли­зу 800 и упу­ће­но на ле­че­ње у бол­ни­цу Си­ди-Аб­да­лах. По­сле не­ко­ли­ко да­на ле­че­ња и од­мо­ра, то­пао сун­чан дан бро­до­лом­ци су ко­ри­сти­ли да про­ше­та­ју огром­ним бол­нич­ким пар­ком за­са­ђе­ним пал­ма­ма и ма­сли­на­ма. По клу­па­ма и тра­ви по­се­да­ли би вој­ни­ци ра­зних бо­ја ко­же, раз­ли­чи­тих на­род­но­сти и за­ни­ма­ња, а вре­ме пре­кра­ћи­ва­ли и игра­њем том­бо­ле.

„Пред сва­ким од њих су би­ле две или ви­ше та­бли са го­ми­ли­ца­ма ша­ре­ног па­су­ља. Ви­ка­чи бро­је­ва сме­њи­ва­ли су се по­сле сва­ке од­и­гра­не пар­ти­је, ваљ­да из пре­до­стро­жно­сти од мо­гу­ћих зло­у­по­тре­ба. За­вла­че­ћи ша­ку у ке­су, они би из­вла­чи­ли бро­је­ве и гла­сно их об­ја­вљи­ва­ли: „два­де­сет три”, „се­дам­де­сет”, „осам” и та­ко ре­дом, а из го­ми­ле би, по­вре­ме­но, не­ко до­вик­нуо: „Мућ­ни, мућ­ни!”, све док пр­ви до­бит­ник не би по­ско­чио с ме­ста и уз­вик­нуо: „До­ста! Има па­ри!” Сви ти вој­ни­ци, без об­зи­ра на то да ли су би­ли бе­ле, жу­те, мр­ке или цр­не ра­се, без об­зи­ра на то да ли су при­па­да­ли африч­ким, азиј­ским или европ­ским на­ро­ди­ма, при игра­њу том­бо­ле спо­ра­зу­ме­ва­ли су се са­мо срп­ским је­зи­ком, за­пи­сао је Алек­сан­дар Та­дић.