Живимо у време насиља

Суботица – Није никаква новост рећи да живимо у време свеопштег насиља. Од оног најширег, глобалног, које као да нам својим застрашујућим сценама разарања и убијања подиже дозу толеранције на коју количину ужаса можемо да огугламо, до оног у нашем микросвету. Насиља међу децом према вршњацима, родно заснованог насиља, фемицида, насиља према другом, ма о ком облику различитости да се ради. Насиље је и када се људи доводе у стање егзистенцијалне немоћи, исто као и лукаво манипулисање људском вољом.

Тај осећај свеприсутног насиља доминирао је и сценом на 15. фестивалу „Дезире”. Мада је у свом поднаслову фестивал пркосно узвикивао „Hit me baby final time” или, у слободном преводу „докрајчи ме”, спреман на даљу борбу за опстанак савременог театра, представе су одсликавале сурову стварност у којој живимо.

Прешерново позориште из Крања и Градско позориште „Птуј” у среду увече извело је представу „Шкофјелошки пасијон” у режији Јернеја Лоренција. Публика „Дезиреа” пре неколико година гледала је Лоренцијеву награђивану представу „Царство небеско” где користи делове из епа „Бој на Косову”, а овога пута редитељ посеже за старим текстом, који има и одлике мита. „Шкофјелошки пасијон” је најстарији драмски текст на словеначком језику, и уопште, на словенским језицима један од првих драмских текстова, објаснио је Јуре Новак, директор Прешерновог позоришта из Крања. Овај у својој суштини религијски текст, жив је и данас у облику масовних светковина које се сваких пет година одржавају у Шкофјој Локи.

– Лоренци је овај стари текст направио као савремену драму, извукао је из ње оно што је битно, независно од тога да ли смо верници или нисмо, овај текст говори о савремености и једна је од његових најбољих представа – каже Новак.

На скученој сцени шесторо глумаца Доротеја Надрах, Дарја Рајхман, Блажт Сетникар, Миха Родман, Миранда Трњанин и Грегор Зорц седе готово стиснути једни уз друге, али на том малом простору граде снажне слике људског страдања, потирања њиховог гласа и воље, све до монолога у коме се упечатљиво и до детаља описује патња распетог тела.

Дубоко мисаона, готово филозофска представа словеначких трупа у наставку вечери претворила се у праву експлозију покрета и музике у представи „Коегзист” Адријен Ход, трупе „Unusual symptoms” и Позоришта „Бремен”. Адријен Ход је једна од најистакнутијих плесача и кореографа која стално трага за новим плесним формама. У томе су је следили Паулина Бедковска, Багрио Габријели, Јена Јалоне, Александра Лоренс, Чаба Молнар, Нора Ронге, Андор Русу, Џесика Симет, Јаног-Вон Сонг и Антонио Стела, који постепено уводе публику у своју игру, смештају је у савремени оквир, да би се завршило ураганом покрета, непрекидним експлозивним сликама.

У четвртак увече одиграна је представа и са највише учесника на овогодишњем „Дезиреу”. Ансамбл Народног позоришта у Београду са 15 глумаца и певача, троје солиста, оркестром и љупким дечјим хором „Нада”, извео је представу „Деца” у режији Ирене Поповић Драговић. Њено стваралаштво овдашњој публици добро је познато јер чест је сарадник на представама Андраша Урбана. Ипак, како каже, први пут се и сама подухватила овако великог комада у коме је кроз 17 песама пренела књигу Милене Марковић за коју је књижевница добила и „Нинову” награду. Стихови Милене Марковић либрето су ове опере, и као што су стихови дела „Деца” моћни и потресни у свом писаном облику, подједнако снажне емоције преливају се са сцене.

– У овој представи су Милена и Ирена у свом дивном споју, у својој најлепшој суштини – каже глумица Бојана Стефановић.

Након представе изведене у четвртак, 15. међународни регионални фестивал савременог позоришта има дводневну паузу, и наставља се вечерас представом Уроша Каурина и Вита Вајса, која ће и затворити фестивал.