Лек је кроз историју насушна потреба

Лечење и израду лекова старе културе су сматрале божанским делом, па су међу првим лечитељима били сами кинески цареви. Темељи развоја фармације у Кини се виде још 3.000 година пре нове ере.

– Творцем старокинеске фармације сматра се цар Шенонг, чије дело „Књига о корењу и лековитим травама” садржи детаљне описе чак 360 дрога. Овај владар је био познат по надимку Воловско Срце јер је на себи испитивао лекове, па их тек онда уводио у ширу употребу. Само неке од биљних дрога које је Кина подарила човечанству су: реум, камфор, чај, гинсенг, кора нара – започиње причу Јелена Манојловић, спец. фарм. и кустос Музеја за историју фармације Фармацеутског факултета у Београду. 

Кинеска фармакотерапија је изворна и оригинална са импозантном традицијом.

– Кинези су још тада знали за дозирање и облике лекова. Израђивали су: масти, прашкове, пилуле, лековита вина, сокове, декокте и инфузе. Међу првима су познавали методе екстракције. Важно је поменути опијум који је коришћен као антидизентерик и аналгетик. Кина је и данас један од највећих произвођача опијумског мака за потребе фармацеутске индустрије, а многи лекови као и принципи старокинеске медикофармације се примењују и данас у целом свету. Они су спој традиционалне и савремене медицине и фармације – истиче наша саговорница.

На глиненим таблицама из Месопотамије (подручје данашњег Ирака) 2.600 година пре Христа налазимо записе о симптомима болести, рецептима и упутствима за справљање лекова.

– И сама реч „апотека” први пут се јавља у Месопотамији да означи засебне наменске просторије у којима се израђују лекови. У Вавилону су постојале и посебне улице са мноштвом апотека, што је омогућавало међусобне консултације ондашњих лекаро-апотекара, како су се називали практиканти који су се бавили лечењем. Медицина и фармација биле су тада јединствена целина – објашњава Јелена Манојловић и додаје да је велики допринос развоју светске фармације свакако дала и Индија

– Индија у свом Веда периоду, око 2.000 година п. н. е. пружа снажан допринос развоју медицине и фармације. Брамански а потом и будистички свештеници посебно су школовани за израду лекова и лечење. Ригведа је најстарија света књига која описује лекове и лековите препарате, а Ајурведа, према Светској здравственој организацији, представља најстарији медицински систем на свету који се практикује у континуитету.

Стара Грчка је и прва култура у Европи која је медицину и фармацију ослободила празноверја, мистике, религиозног догматизма и омогућила развој научне мисли.

– Чувени Хипократ (460–375 п. н. е) био је један од најистакнутијих лечитеља свога времена. Комбиновао је знања стечена у медицинским школама Средоземља и она са Далеког истока. Дијагностификовао је болести прегледом урина (боја, мирис, талог, укус). Примењивао је алотропски начин лечења, слично се сличним лечи, истицао важност здраве исхране, а лечење сматрао светом дужношћу и залагао се да буде бесплатно – прича наша саговорница.

Грци су били и први лечитељи у старом Риму. Поробљене школоване Грке, Римљани су ослобађали ропства уз услов да преносе знања из свих наука, па тако и да развијају римску медицину и фармацију.

– Лекаро-апотекар Гален, 129–199 н. е. био је такође Грк и најпознатији лечитељ у старом Риму. Рад је започео као лечитељ гладијатора, где се истакао великим знањем и вештинама. Имао је своју апотеку и одржавао јавне трибине о здрављу и лечењу на улицама Рима. Поставио је и аутентичну филозофију по којој је душа суштина живота и она управља материјом, односно телом које је сама душа створила. Хришћанство га назива Дивиниус Галенус – Божански Гален – каже кустос Јелена Манојловић.

Долазак римских легија почетком првог века на територију данашње Србије, оснивање провинције Горња Мезија и проглашење Виминацијума за главни град, имало је велики значај за развој данашњег Браничевског округа и бољи квалитет живота аутохтоног становништва које добија организовану здравствену заштиту и развој комуналне хигијене.

– Дотадашњу верску и магијску медицину са употребом амајлија, бајалица, симбола и неразумљивих формула, која је до тада била присутна на нашим просторима, постепено потискују методе професионалних, школованих лечитеља. Долази до ширења култа Ескулапа и афирмације грчких лекаро-апотекара и хирурга, чији се рад заснивао на научној традицији. Високо развијена научна медицина и фармација у античком периоду на делу територије данашње Србије свакако се може посматрати као полазна основа за развој савремене фармације на нашем простору – закључује своју поучну причу кустос Јелена Манојловић.