Дијалог Паје Јовановића и Густава Климта

На отварању изложбе „Паја Јовановић и Густав Климт. Једна епоха, два уметника, три музеја” у Галерији Матице српске чекало се у редовима. Изложба и даље једнако привлачи пажњу, велики је број појединачних и групних посета, а реч је о посетиоцима свих старосних узраста.

– Истакла бих да је за мање од месец дана трајања књига утисака била потпуно испуњена, а и друга је већ две трећине испуњена. Поставку је за то време видело близу 8.000 људи. Сва су наша очекивања превазиђена – расположено за наш лист прича Снежана Мишић, музејска саветница Галерије Матице српске.

Изложба која ће трајати до 14. јануара следеће године и о којој разговарамо, специфична је. Интимна и амбијентална. Како наша саговорница објашњава, у духу бечке сецесије и гезамткунстверка, осмишљена је као „тотално уметничко дело”. Слике – а њих је три, једна Климтова и две Јовановићеве – постављене су у архитектонски оквир-сценографију, са дрвеним „Тонет” столицама и столом, која нас уводи у измаштани бечки Салон шешира Оскара Хутера.

– Како све три насликане даме на глави имају шешире, колега Никола Ивановић је осмислио причу о шеширџији Оскару Хутеру и идентитетима приказаних дама (за две није познато ко су), у којима је уобличио друштвени оквир њихових живота и исказао њихов однос према уметности, епохи и сликарима који су их створили, заснивајући приче на реалним чињеницама, дочаравајући атмосферу царске престонице – истиче Снежана Мишић.

На наше питање како је дошло до одабира баш ова два уметника, она одговара:

– Сарадња наше галерије са бечким музејима започела је када је 2016. потписан први Протокол о сарадњи са Уметничко-историјским музејом у Бечу, у оквиру којег смо реализовали програме музејске едукације и конзервације. Потом смо успоставили одличне везе и са бечком Галеријом Белведере која нам је 2021. за излагање уступила пет врхунских слика европског симболизма. Уз подршку Министарства културе Србије и Аустријског културног форума Београд развила се идеја о реализацији изложбе којом би се повезала ова три музеја, и тиме указало на вишевековне везе српске и аустријске културе и уметности. Одлучили смо да представимо епоху fin de siècle, један од најузбудљивијих и најкреативнијих периода у култури и уметности Беча, која је поставила темеље модерности у многим областима. У тој епохи стварали су Густав Климт и Паја Јовановић.

Имајући у виду чињеницу да су се обојица после 1900. готово искључиво окренула портретном сликарству, и то представи жене која је постала централни мотив у њиховом стваралаштву, пала је одлука да се прикажу управо женски портрети: Климтова „Дама са лила шалом” и Пајине „Бечлијка” и „Уметникова супруга Муни”. Жеља је била да се изложе оне слике које нису познате домаћој јавности и које се први пут излажу у нашој земљи.

– Појава Клитмове „Даме са лила шалом” која је изненада стигла у Уметничко-историјски музеј 2013. као део завештања, представља значајно откриће јер се ради о слици која је више од једног века била у поседу породице бечког индустријалца Георга Ласуса, њеног првог власника и његових наследника. Колико је познато, никада до тада није била јавно излагана, а истраживачима Климтовог стваралаштва позната је била једино на основу црнобеле фотографије. Портрет ове анонимне даме је значајан јер пружа могућност новог сагледавања Климтовог стваралаштва у годинама које су претходиле оснивању „Бечке сецесије” – даје нам она увид у занимљиве детаље.

И наставља:

– С друге стране, Јовановићева „Бечлијка”, настала око 1905, једина је слика овог уметника у колекцији Галерије Белведере и један је од најрепрезентативнијих примера који указује на сецесијске утицаје у његовом стваралаштву. Такође, начин на који је набављена указује на значај Јовановић као уметник уживао у то доба. Слику је са Јесење изложбе бечког Удружења ликовних уметника у Кунстлерхаусу 1905. откупила држава за тадашњу Модерну галерију која је отворена 1903. у Доњем Белведереу као државна збирка модерне уметности. Након свечаног отварања за јавност уследило је прикупљање уметничких дела за ову збирку, а 1908. године откупљен је и чувени Климтов „Пољубац”.

– „Уметникова супруга Муни” један је од многобројних портрета на којима је он приказао своју супругу, али једини у колекцији Галерије Матице српске. Међу великим бројем жена које су се нашле пред Јовановићевим штафелајем, Хермина Муни Даубер имала је посебно место и то пуних пола века, најпре као дугогодишњи модел, а потом као његова супруга. Она је прошла трансформацију из анонимног женског тела у персонализовану особу, сликареву супругу Хермину Јовановић, какву је видимо на портретима.

Неизбежно је било питати је и шта повезује а шта раздваја два велика сликара?

– Јасно је да се ради о две различите уметничке личности које су живеле, уметнички се формирале и деловале у једној историјској епохи. Ипак, извесне сличности се могу пронаћи. Почевши од тога да су вршњаци, рођени у истом царству, у размаку од три године и да су обојица интересовање за уметност развили у детињству стасавајући у радионицама својих очева. Пајин отац Стеван био је познати фотограф у Вршцу, а Ернст Климт гравер и златар у Бечу. Такође, у исто време се у Бечу уметнички образују на званичним уметничким школама чији наставни програми су почивали на традиционалним академским правилима: Густав Климт на Школи за примењену уметност, а Паја Јовановић на Академији уметности. Врло брзо су се афирмисали и стекли јавно признање, Јовановић као сликар оријенталних композиција, приказа живота људи на Балкану, а Климт као сликар декоратер у новоизграђеним здањима на бечком Рингу са монументалним композицијама, углавном митолошко-алегоријске садржине, изведеним у духу историзма. Климт се упутио ка новим уметничким токовима и постао водећи представник бечког модернизма, док је Јовановић, уз извесна „одступања”, остао доследан принципима академског сликарства. Обојица су својим ликовним стваралаштвом оставила значајан траг у историји уметности и културе како у националним тако и у европским оквирима – закључује наша саговорница.