Мицине златне руке

Уметничко дело подразумева оригиналност и непоновљивост. Од уметника се тражи посвећеност да би могао да истраје; храброст да би могао да експериментише; радозналост да би могао да истражује и пронађе сопствени израз... Какве то везе има са белим везом и остављањем туршије – открићемо вам захваљујући жени којој су и једно и друго омиљени хобији.

Пун радни век, тачније 36 година, Мица Поповић из Жучковца, села крај Алексинца, радила је као медицинска сестра у Болници за неспецифичне плућне болести у оближњој Сокобањи. Рад у здравству био је њен позив, а све оно што жена у својој кући може да створи захваљујући властитој домишљатости и креативности имало је за њу посебну вредност и представљало јој велико задовољство. Од малих ногу привлачили су је ручни радови. Од мајке је још пре поласка у школу научила да везе, а потом и да плете, хекла, и све оно што женско дете на селу мора да зна.

Кућа пуна рукотворина

Када се удала, пошто је савршено владала хеклицом, кућа јој је брзо постала пуна чипканих миљеа и завеса, нецаних столњака и осталих рукотворина којима се жене поносе и једна другој показују. Била је тиме задовољна све до 1999. године, када је у Буковичкој бањи, на манифестацији „Златне руке“ на коју је из радозналости отишла, видела шта све жене умеју обичном иглом и разнобојним концима. „Сликале“ су концем по платну... Права лепота. Још кад је угледала прекрасни бели столњак извезен концем у три нијансе љубичасте, нешто се у њој преломило. Преплављена лепотом, решила је да научи нешто ново и у томе се окуша.

На следећем окупљању жена у Аранђеловцу прихватила је нове технике веза, а од 2000. упустила се у авантуру властитог креирања мустри које ће да везе, комбиновања различитих техника веза, унапређивања старих, традиционалних... Резултат који је постигла била је оригиналност – оно што је везла није имао нико.

(/slika2)Следећи корак био је експериментисање: чипкасти бели вез, ришеље, почела је да ради концем у боји. Допало се то и њој и другима, и то не само пријатељицама. Уследиле су награде са различитих такмичења, па и оних највећих, републичких.

Показује нам своје благо – дивне округле столњаке рађене пуним штедљивим везом, или косовским, како га још зову... Дивимо се блиставо белим шустиклама везеним брзим везом, односно бодом за иглом; неодољиви су и столњаци украшени ланчаним бодом а радозналост побуђује и бод чворића... И кад таман помислимо да смо видели најлепши рад – појави се следећи који мами уздах! Сваки је, попут слике, „урамљен“ богатом чипком, често интензивне боје – црвене, браон, тиркизно плаве... Сви су рађени на природним платненим материјалима, на америкену, тусару, лану.

У својим „сликама“ на платну Мица, којој је то пуно име добијено по баки, сама ужива а радо их, попут свих уметника, показује и заинтересованој „публици“. И опет, као и већина сликара, не воли да продаје своја дела. Понекад понешто поклони за крштење или венчање, а недавно је направила и необичан свадбени аранжман – белу ружу увила је у чипкану шустиклу! Остале радове љубоморно чува, спремна једино да их једног дана преда у руке будућој снаји – да све опет остане у кући.

Мала гастрономска ремек-дела

За разлику од веза, плодовима другог Мициног хобија – припремању зимнице – из разумљивих разлога није суђено да потрају. Што су маштовитији и укуснији – пре нестану! А како и не би кад џем од диња зачињава румом а обогаћује чоколадом; сок од зовиних бобица прави у рубин црвеној боји, о укусу да и не говоримо; парадајз припрема на „свега“ сто начина... Омиљени су јој компоти па их припрема од бресака, белих трешања и бобица белог грожђа. Следе сирупи од вишања, зове, кајсија, па пинџур на њен начин; корнишони са зачинским биљем; разнобојне љуте папричице са зрнцима бибера, реном и целером... Све ове „икебане“ од воћа и поврћа припремљене су од плодова из њене баште и воћњака.

– Шта ћете, ми на селу живимо да бисмо јели – каже као да се правда због обиља тегла „постројених“ под конац на подрумским полицама – па кад је већ тако, што не бих смислила и нешто ново, другачије, необичније...

У томе је, како се чини, успела у потпуности. Изглед, боје, мирис и укус онога што је и овог лета припремила за зиму права су мала гастрономска уметничкадела која имају своју одушевљену „публику“ као и њени везови.