Филм који слика причу

Поводом српске премијере филма „Сељани”, ауторског пара ДК Велчман – редитељке рођене као Дорота Кобиела, и Хјуа Велчмана, (филм је кандидат Пољске за Оскара), и уочи синоћњег свечаног затварања 29. Фестивала ауторског филма у МТС дворани, са новинарима су разговарали Иван Прибићевић, копродуцент филма, Бисерка Петровић, сликарка и супервизорка сликара ангажованих на филму, Владимир Винкић, сликар и супервизор сликара ангажованих на филму и Шон Бобит, продуцент филма. Затим је представљена и књига Бранке Петровић, супруге нашег прослављеног редитеља Александра Саше Петровића, „Писма Драгану и Саши” (у издању Лагуне), о којој су говорили Срдан Голубовић и Срђан Вучинић, чланови Фондације „Александар Саша Петровић”.

Остварење „Сељани” заправо је двоструки филм, рађен је у копродукцији Пољске, Литваније и Србије и изузетан је по томе што представља јединствени спој играног и анимираног филма, анимације и сликарства, због тога што је двадесет наших сликара у студију „Лумина” у Београду заправо осликало и нацртало ову причу, насталу по роману пољског писца и нобеловца Владислава Рејмонта с почетка 20. века. Учесници у јучерашњем разговору подсетили су на претходни филм Дороте Кобиеле „С љубављу, Винсент” који је оживео слике и живот Ван Гога и био јединствен у свету анимираног филма управо због ангажовања професионалних сликара, међу којима су били и Бисерка Петровић и Владимир Винкић. Овај филм био је номинован и за Оскара, Златни глобус и награду БАФТА. Овога пута, поред слика у фокусу је управо прича, како је објаснио продуцент Шон Бобит, која има за циљ да роман ,(за пољске ученике често једноличан због описа природе и статичности), учини занимљивим и фасцинантним. Како је најављено, филм „Сељани” појавиће се у нашим биоскопима од 18. јануара следеће године, а биће приређена и изложба слика настајалих током вишегодишњег и свакодневног, минуциозног, сликарског рада на филму. Такође, како се могло чути, током филма било је направљено 40 хиљада такозваних „фрејмова”.

Срдан Голубовић подсетио је на то да је и Гран-при овог филмског фестивала назван по Александру Саши Петровићу, а Срђан Вучинић упоредио је епистоларну књигу Бранке Петровић „Писма Драгану и Саши”, од писама упућених преминулом супругу Саши и сину Драгану, са спиритистичким делом и књигама којима су супруге великих руских писаца, Мандељштама и Булгакова, сведочиле о њиховом мученичком уметничком путу. Ово дело је и сведочанство о српском филму и култури уопште.