Једна историја Србије са Кембриџа

Раније ове године престижни „Кембриџ јуниверсити прес” објавио је књигу „Кратка историја Србије” (A Concise History of Serbia), коју је написао британски професор Дејан Ђокић. Ђокић у уводу књиге наводи три новине које доноси (стр. 44–45). Верује да је реч најпотпунијој, једнотомној и целокупној историји Србије. Друго, да је успео да на њеним страницама Србију смести у шири, регионални и европски контекст. Коначно, спомиње и занимање исказано за појединце, често изван редова елите.

Према званичној биографији Ђокић је дипломирао историју у Лондону 1996. године. Докторирао је 2004. на Универзитетском колеџу у Лондону. Аутор је две научне монографије сличних тема („Недостижни компромис: Српско-хрватско питање у међуратној Југославији”, 2010; „Nikola Pašić and Ante Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes”, 2010). У прво време радио је на матичном факултету, годинама је предавао модерну и савремену историју на универзитету Голдсмит у Лондону, а данас је ангажован на универзитету Мајнут у Ирској.

„Кратка историја Србије” доноси одређене новине. Она је прва историја Србије која представља извесна, истина летимична и одабрана, сазнања о животу верских мањина, пре свега муслиманске и јеврејске. Аутор не представља историју рецимо Албанаца у Србији, чак ни када они формирају истинску националну државу на њеном тлу (1974–2008). Занемарује и институционалну историју мањина на простору савремене Србије. Аутора као да занима само живот мањина када су гоњене и, разуме се, када је могуће макар и наговестити противтежу наративу националног ослобођења и државне еманципације српског народа. Ексклузивно је ново ауторово занимање за сексуалне мањине, али то повремено изношење готово анегдотских примера делује идеолошки.

Аутор није написао прву једнотомну целокупну историју Србије, бар две такве синтезе су објављене и на енглеском језику током претходних двадесет и пет година. Није ни представио шири регионални контекст српске историје, већ и сâм – попут појединих других аутора – српску историју види као негативан изузетак, никада у тим приликама не поредећи феномене или процесе о којима пише са сличним у бугарској или хрватској историји. И поред тога што спомиње појединце, цитира их и узима за пример, ова синтеза у себи не садржи сведочења која не говоре у прилог претходно задатом наративу. Нема ни важних приноса многих дела писаних методологијама историографског структурализма или постмодернизма, нити се у својим тумачењима позива на друге друштвене науке.

Аутор има тешкоћа већ са самим насловом. Ако разматра историју Србије, он треба најпре да дефинише шта је историјски Србија, а шта је српски народ. Какав год став заузео аутор, он мора бити заснован на најновијој литератури и да буде савремен у дебати. На основу онога што пише аутор изгледа као да Црна Гора, Крајина и Република Српска нису имале сопствену историју. Слично је са „српским заједницама” изван Србије о којима пише које као да су пале са неба у те већ дефинисане политичке државе и њихове нације.

Научне синтезе пре свега полемишу са синтезама, аутор има историчаре „пријатеље”, на њихове се синтезе ослања, други историчари могу да „послуже” само са својим научним радовима уских тема, које аутор селективно цитира.

Ђокић пише без упоредног контекста, за њега су околне државе и идентитети задати а српски идентитет и држава су недоказани и флуидни. Није упоређивао средњовековну српску државу са другим сличним ентитетима, није писао о разарањима османских освајања, није објаснио империјалне циљеве Великих сила на Балкану у 19. веку, није исправно представио континуитете српске државности, не пише о злочинима над српским народом осим Јасеновца (о коме пише само ревизионистички) и погибије породице Зец. Тек узгред спомиње Цер и Колубару, даје погрешне процене жртава од Топлице 1917. до Сребренице 1995. године. Аутор не спомиње комунистичке злочине у Србији. Број убијених притом може бити разматран само ако је реч о Србима. Даје већи простор Димитрију Митриновићу него Пашићу, Ј. Ристићу и И. Гарашанину. Пише подробно о Љубинки Трговчевић, али тек спомиње Стојана Новаковића. Да ли је српски народ „примитиван” када не прихвата рецимо панк, или је реч о томе да једном друштву и његовој култури аутор некритички намеће стране моделе? Ђокић спомиње Шарла Акробату, али занемарује фолк, турбо-фолк, треп... Они су аутентичнији, масовније прихваћени и међународно утицајнији. Проблеме савремене Србије аутор види у „несуочавању са ратним злочинима” и „неприхватању европских вредности”.

Протеклих година читамо о последицама британског империјализма – милионима мртвих, а број се вољом савремених влада Британије и САД непрекидно увећава. Читамо о Гази као концентрационом логору на отвореном, који би без дозволе Лондона и Вашингтона био немогућ, одмаздама 1.000 за једног, стерилизацији жена које су се из Етиопије преселиле у Израел, дечјим лешевима ископаним поред самостана у Канади... Нико, међутим, нигде, укључујући Немачку и Хрватску, није у тој мери презирао, релативизовао и есенцијализовао историју свог народа као историчари „Друге Србије”, којима Ђокић следује. На основу свега што је о српској историји написао ми видимо једну вертикалу конструисаног српског идентитета који је некаква несрећна случајност историје и узрок непрекидног прогона мањина. Српском друштву империје у ствари „помажу” да се модернизује и од непожељног културног обрасца одрекне асимилацијом – ако је могуће у Југословене. Видимо злосрећну вертикалу злочина и рата, која траје до наших дана.

Зато Ђокићев закључак да у „српској историји ништа није извесно” не одговара свему што је написао. Логично је да се морално пропадање и културно заостајање настави док Срба не нестане или неко успе што ранији освајачи нису – да промени Србе тако да их више не буде.

Напредни клуб

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa