Немамо право да насиље правдамо насиљем

Насиље је постало саставни део свакодневног живота и присутно је у међуљудским односима, политици, спорту и глобалној економији. Оно расте из дана у дана, а људи постају све уплашенији и стрепе да могу постати његове жртве. Цела планета са стрепњом прати сукобе на Блиском истоку и сведочи огромној патњи народа у појасу Газе. Нажалост, готово свака генерација суочава се са једним великим светским ратом или сукобом који прети да ескалира у рат глобалних размера, а ми као професионалци имамо обавезу да објаснимо узроке насиља, каже др Елизабет Скале, психијатар, психоаналитичар и тренинг аналитичар Бечког психоаналитичког друштва ексклузивно за „Политику”.

Наша саговорница била је гошћа међународне конференције под називом „Зашто насиље”, коју је организовало Психоаналитичко друштво Србије у Београду. На конференцији су представљена савремена психоаналитичка разумевања насиља, која су размотрена из различитих углова – од насилности деце, адолесцената, одраслих, насиља у медијима до ратова као решавања међународних конфликата насилним путем, а предавање др Скале било је посвећено насиљу и женама. На констатацију да процене агенције Уједињених нација за родну равноправност (UN WOMEN) говоре да ће једна од три жене на свету бити жртва породичног или партнерског насиља, док национална статистика сведочи да је у Србији од почетка године било 27 фемицида, др Скале истиче да су и УН забринуте због високог броја фемицида у нашој земљи и додаје:

„Знамо да у Србији има пуно (не)регистрованог оружја, преосталог из ратова деведесетих година, које се често користи у породичним сукобима. Међутим, и у Аустрији је број фемицида релативно висок – од почетка године убијене су 23 жене у породичном насиљу, што је шокантно висок број за земљу у којој живим. Неопходно је проширити капацитете сигурних кућа, али и радити са починиоцима насиља, јер законске санкције саме по себи неће решити проблем. У Аустрији, починиоци породичног насиља често потичу из других култура који се нису добро интегрисали у аустријско друштво.”

У свакодневном животу често чујемо реченицу да насиље рађа насиље, а најновији сукоби у појасу Газе поново нас суочавају са дилемом – да ли се насиље једног народа може оправдати насиљем другог народа? 

Не. Мислим да немамо право да насиље правдамо насиљем иако агресија делом представља реакцију на насиље. Као Аустријанка која посматра велике патње народа на Блиском истоку, морам да подсетим да је праузрок ових дешавања – холокауст у Другом светском рату, након којег је уследило оснивање јеврејске државе у Израелу. Али чињеница је да ми заправо не знамо шта се тамо дешава, какви се тајни преговори воде и ко из заклона „вуче конце”. Оно што ми видимо јесте ужасна акција и још ужаснија реакција, због чега је веома тешко бити на било чијој страни. Уз пуну свест о томе да се нашом перцепцијом често и свесно манипулише.

Процене УН, које су основане након Другог светског рата, говоре да се у сваком тренутку у свету води барем 20 ратова. Говорећи о агресивности, Фројд је истакао да ми морамо да уништавамо друге ствари и друге људе како не бисмо уништили себе, односно како би себе заштитили од тежње ка самоуништењем. У писму Алберту Ајнштајну, на питање која је сврха рата, Фројд наводи да човек у себи носи агресивност и да људска природа није тако добра каквом је представља хришћанство. Отац психоанализе је заступао тезу да је агресивност део људске конституције, да никад неће бити искорењена и да ће ратова увек бити. Да ли ви делите његов онтолошки песимизам и стрепите ли од могућности избијања трећег светског рата?

Фројд је говорио да је агресија део природе људског бића и био веома скептичан по питању опстанка људске врсте, остављајући отворену могућност истребљења до последњег човека. У својој књизи „Цивилизација и њено незадовољство” он истиче да се цивилизација мора – цивилизовати, због тога што је агресија део природе човека. Да би изградио и одржавао културу и цивилизацију, човек је приморан да се одрекне дела свог егоизма и ограничи своје сексуалне и агресивне импулсе, односно да их жртвује ради те цивилизације. Због тога је он амбивалентан према тој култури и цивилизацији. У вечитој борби између Танатоса и Ероса, ми понекад обуздавамо своје деструктивне нагоне окрећући их од споља према себи, али они сваког момента могу да промене смер. Мени је све теже да будем оптимиста у свету у коме сваки дан почиње вестима о новим жртвама сукоба широм света. Остаје ми нада да у свом животном веку нећу дочекати нови светски рат.