Nemamo pravo da nasilje pravdamo nasiljem

Nasilje je postalo sastavni deo svakodnevnog života i prisutno je u međuljudskim odnosima, politici, sportu i globalnoj ekonomiji. Ono raste iz dana u dana, a ljudi postaju sve uplašeniji i strepe da mogu postati njegove žrtve. Cela planeta sa strepnjom prati sukobe na Bliskom istoku i svedoči ogromnoj patnji naroda u pojasu Gaze. Nažalost, gotovo svaka generacija suočava se sa jednim velikim svetskim ratom ili sukobom koji preti da eskalira u rat globalnih razmera, a mi kao profesionalci imamo obavezu da objasnimo uzroke nasilja, kaže dr Elizabet Skale, psihijatar, psihoanalitičar i trening analitičar Bečkog psihoanalitičkog društva ekskluzivno za „Politiku”.

Naša sagovornica bila je gošća međunarodne konferencije pod nazivom „Zašto nasilje”, koju je organizovalo Psihoanalitičko društvo Srbije u Beogradu. Na konferenciji su predstavljena savremena psihoanalitička razumevanja nasilja, koja su razmotrena iz različitih uglova – od nasilnosti dece, adolescenata, odraslih, nasilja u medijima do ratova kao rešavanja međunarodnih konflikata nasilnim putem, a predavanje dr Skale bilo je posvećeno nasilju i ženama. Na konstataciju da procene agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost (UN WOMEN) govore da će jedna od tri žene na svetu biti žrtva porodičnog ili partnerskog nasilja, dok nacionalna statistika svedoči da je u Srbiji od početka godine bilo 27 femicida, dr Skale ističe da su i UN zabrinute zbog visokog broja femicida u našoj zemlji i dodaje:

„Znamo da u Srbiji ima puno (ne)registrovanog oružja, preostalog iz ratova devedesetih godina, koje se često koristi u porodičnim sukobima. Međutim, i u Austriji je broj femicida relativno visok – od početka godine ubijene su 23 žene u porodičnom nasilju, što je šokantno visok broj za zemlju u kojoj živim. Neophodno je proširiti kapacitete sigurnih kuća, ali i raditi sa počiniocima nasilja, jer zakonske sankcije same po sebi neće rešiti problem. U Austriji, počinioci porodičnog nasilja često potiču iz drugih kultura koji se nisu dobro integrisali u austrijsko društvo.”

U svakodnevnom životu često čujemo rečenicu da nasilje rađa nasilje, a najnoviji sukobi u pojasu Gaze ponovo nas suočavaju sa dilemom – da li se nasilje jednog naroda može opravdati nasiljem drugog naroda? 

Ne. Mislim da nemamo pravo da nasilje pravdamo nasiljem iako agresija delom predstavlja reakciju na nasilje. Kao Austrijanka koja posmatra velike patnje naroda na Bliskom istoku, moram da podsetim da je prauzrok ovih dešavanja – holokaust u Drugom svetskom ratu, nakon kojeg je usledilo osnivanje jevrejske države u Izraelu. Ali činjenica je da mi zapravo ne znamo šta se tamo dešava, kakvi se tajni pregovori vode i ko iz zaklona „vuče konce”. Ono što mi vidimo jeste užasna akcija i još užasnija reakcija, zbog čega je veoma teško biti na bilo čijoj strani. Uz punu svest o tome da se našom percepcijom često i svesno manipuliše.

Procene UN, koje su osnovane nakon Drugog svetskog rata, govore da se u svakom trenutku u svetu vodi barem 20 ratova. Govoreći o agresivnosti, Frojd je istakao da mi moramo da uništavamo druge stvari i druge ljude kako ne bismo uništili sebe, odnosno kako bi sebe zaštitili od težnje ka samouništenjem. U pismu Albertu Ajnštajnu, na pitanje koja je svrha rata, Frojd navodi da čovek u sebi nosi agresivnost i da ljudska priroda nije tako dobra kakvom je predstavlja hrišćanstvo. Otac psihoanalize je zastupao tezu da je agresivnost deo ljudske konstitucije, da nikad neće biti iskorenjena i da će ratova uvek biti. Da li vi delite njegov ontološki pesimizam i strepite li od mogućnosti izbijanja trećeg svetskog rata?

Frojd je govorio da je agresija deo prirode ljudskog bića i bio veoma skeptičan po pitanju opstanka ljudske vrste, ostavljajući otvorenu mogućnost istrebljenja do poslednjeg čoveka. U svojoj knjizi „Civilizacija i njeno nezadovoljstvo” on ističe da se civilizacija mora – civilizovati, zbog toga što je agresija deo prirode čoveka. Da bi izgradio i održavao kulturu i civilizaciju, čovek je primoran da se odrekne dela svog egoizma i ograniči svoje seksualne i agresivne impulse, odnosno da ih žrtvuje radi te civilizacije. Zbog toga je on ambivalentan prema toj kulturi i civilizaciji. U večitoj borbi između Tanatosa i Erosa, mi ponekad obuzdavamo svoje destruktivne nagone okrećući ih od spolja prema sebi, ali oni svakog momenta mogu da promene smer. Meni je sve teže da budem optimista u svetu u kome svaki dan počinje vestima o novim žrtvama sukoba širom sveta. Ostaje mi nada da u svom životnom veku neću dočekati novi svetski rat.