„Гвоздени пут” ка Јадранском мору

У Дому омладине поводом Дана ослобођења Београда у Другом светском рату отворена је изложба „Пруга снова”. А то је пруга Београд–Бар. Она је сан у сваком смислу. Мој отац Мирко Брновић дао је као прилог три своје пензије за изградњу ове лепоте. А моји ујаци Ратимир и Таса Станковић са својим госпођама Лелом и Добрилом по три плате. Зајам који је расписан омогућио је остварење сна. Томе су се придружили и бригадири омладинске радне акције. Фотографије су нас подсетиле на овај подвиг. На траси су 254 тунела и 234 моста.

А почело је још од средине 19. века и тежње да се отвори „гвоздени пут” ка Јадранском мору. Са озбиљном градњом почело се 1952. године пробијањем тунела „Златибор” и „Созина”. Та пруга добила је статус универзитета. Школе. Обуке.

У купеима и ходницима приликом путовања можете добити савете и рецепте за лечење астме или курјег ока, лекције из историје од средњег века па надаље, чути Његошеве свевременске мисли. Бива ту и љубави и растанака. А тек вагон-бифе, то је сан снова: лозова ракија до Бара и разматрање тренутног геополитичког стања у свету. Ту је већ све глобално и задимљено. Ако композиција остане у квару негде међу брдима и звездама кондуктер Васа почиње да рецитује Јесењина. До Бара сте већ магистрирали.

Ова пруга спаја оно што су многи хтели да прекину. Та нит, то плетиво између нас тка се вековима. Распарати га нико не може. За тим нема потребе. Бар ја тако мним. А ви?

Светлана Брновић Митић,
историчар уметности