Оштра критичарка, али увек добронамерна

Била је лепа, стасита, бадемастих очију, бујне косе, плаховита и нежна, паметна, образована, елоквентна. Понекад су њене оцене и процене биле оштре, али увек искрене, аргументоване и добронамерне. Стекла је две дипломе – југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету и музикологије на Факултету музичке уметности – и један интердисциплинарни докторат – „Његош и музика”.  Својим опусом и ангажовањем на разним пољима оставила је дубок траг у нашој култури. Бранка Радовић (Цетиње 1949 – Београд, 2023).

Бранка је била изузетан педагог: професор и директор музичке школе „Мокрањац” у Београду, професор Музичке академије у Источном Сарајеву, професор и декан Филолошко уметничког факултета у Крагујевцу. Због великог професионализма и доброте студенти су је веома ценили и волели, а због сталних иновација које је желела да уводи у наставу уносила је понекад пометњу у наш окоштали педагошки процес. Ипак, углавном је успевала – упркос свему. И зато је у  предлогу да добије Светосавску награду за животно дело наведено: „Да би се сагледао обиман, високо професионалан и креативан рад проф. др Бранке Радовић, чини се да је најбоље поделити га у неколико области – педагогија,  музикологија и музичка критика, руковођење и организација – у којима се тај рад, са великим успехом и учинком у нашој средини, одвија већ више од четири деценије.”  Уз додатак: „Педагогија испред свега.”

Најомиљеније поље њеног музиколошког рада била је опера: то је наговестила већ својим дипломским радом, анализом опере „Сутон” Стевана Христића. Као директор Театра и опере Мадленианум унела је велику свежину у наш оперски репертоар постављајући на сцену занимљива дела светске музичке баштине и наших аутора. У том погледу чини се да је највећи захват био рад на оживљавању опере „Сутон”  који је текао од  редакције саме партитуре до постављања дела на сцену и низа аналитичких текстова.

Бранка је припадала оној групи малобројних музиколога који су своја проучавања  увек почињали анализом партитуре.

Да застанемо код „Партитуре”, књиге коју је написала са колегом Слободаном Лазаревићем анализирајући дела Томаса Мана и Хермана Хесеа, у којој су обрађени сви танани, експлицитни и имплицитни односи између литерарног и музичког слоја, музике у њима, али и музике ван њих, музике којом су аутори били инспирисани и коју су на својеврстан литерарни начин разматрали. То интердисциплинарно поље било је њено друго истраживачко упориште. У Бранкином литерарном стилу су се прожимали професионалан приступ, кристално јасна мисао, богат речник и изванредно обликована реченица, без обзира да ли читате „Малу историју” музике, један лаки приручник, или студиозну монографију о композиторки Ксенији Зечевић „Summa Xeniana”. Такав је и њен стил у музичкој критици,  у хиљадама текстова коју је објављивала у многим стручним и дневним часописима и листовима, а најчешће и најредовније у „Политици”.

Бранка и ја смо биле другарице из студентских дана, колегинице, пријатељице, са сличним начином мишљења, просуђивања и расуђивања. Због њене елоквентности, „привржености” камери и могућности прилагођавања тимском раду, често сам је ангажовала у својим телевизијским емисијама. Била је увек беспрекорна.

Заједно смо написале монографију о нашем композитору, диригенту и пијанисти Александру Вујићу, са намером да опус овог уметника представимо на један начин неуобичајен за ову врсту литературе – као један својеврстан појмовник његовог живота. У Бранкином и мом компјутеру остао је и један обиман заједнички текст поводом пет деценија постојања Међународног такмичења Музичке омладине. Мада је завршен 2019, до данас није издат. У уводу стоји да је то сећање „две музичке омладинке стасале у међувремену у критичарке и хроничарке, присуствујући током ових деценија свим етапама Такмичења,... мали преглед наших доживљаја Такмичења свих ових година. Желеле смо да изразимо свој ентузијазам, оптимизам и радовање што Такмичење уопште постоји. Тај вечни оптимизам, упркос многим дилемама, држи нас и данас.”  И заиста, могло би се рећи да је то једна од главних одлика наше генерације.

Бранкин живот није био лак; пролазила је кроз велика искушења, од смрти својих најближих до своје дуге болести, али је увек била заинтересована за догађања око себе, спремна да помогне на разне начине у разним тренуцима. Тако је свој живот завршила   уздигнуте главе, пуног срца, честита и чисте савести.