Глума је рад на одгонетању личности

Знам шта ме код Соње, моје нове јунакиње узбуђује, привлачи, одбија. Полако сам је повезивала са собом. Постепено сам јој давала своје руке, ноге, глас, очи, постепено је усвајала. Тако и, иначе, своје сценске јунакиње копчам, разумевам, градим…

Глумица Милица Михајловић овако говори о својој новој улози у представи „Вања, Соња, Маша и остали” (Атеље 212) рађеној по делу Кристофера Дјуранга у режији Ксеније Крнајски. Вања и његова усвојена сестра Соња живе мирним и повученим животом исписујући судбину Чеховљевих ликова чија имена носе. Премијеру свакодневице зачудних Дјурангових јунака публика је испратила 1. децембра на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212. Комад је са енглеског језика превела Марија Спасић. Драматуршкиња је Јелена Мијовић, сценографкиња и костимографкиња Селена Орб. Композиторка је Ања Ђорђевић, док сценски покрет био задужен Игор Грекса. Виолиниста је Петар Живановић.

Глумачку екипу, поред Милице Михајловић чине и Горан Јевтић, Катарина Марковић, Исидора Минић… до младих глумаца Ђорђа Кадијевића и Наталије Степановић.

Представа „Вања, Соња, Маша и остали” је својеврсни одговор 100 година касније на Чеховљеве комаде и јунаке. Драма је писана на западу, дешава се у Америци и у односу на то шта се догађало у оквиру једне породице, 100 година раније на истоку, можемо да видимо где је данас та основна ћелија људског друштва и како она изгледа на Западу. Лењост, тромост, безидејност су, рекло би се, особености коју углавном носе Дјурангови јунаци, вођени тиме да се искористи све оно што може да се „уштине” у овом и оваквом свету, а да се врло мало жртвује зарад сопственог мира и удобности. Која је то Соњина карактерна црта што ју је освајала темпераментну Милицу Михајловић, будући да је до сада махом, играла јунакиње јаког карактера? О томе како се с обзиром на сензибилитет и карактерне црте уклапа у деликатни свет Кристофера Дјуранга, наша саговорница каже:

– Соња коју тумачим одабрала је да буде веома, веома несрећна и то је њен идентитет. Она тиме кокетира, у томе се башкари, заправо ужива. Моја Соња је од особа које јако воле да кукају и сада у спрези са својим братом, сестром и осталим Дјуранговим јунацима цела ситуација постаје гротескна, суманута. Заправо, Соња је дијаметрално супротна мени. Тешко да ће се баш много спасти од моје енергије. Брани ме, заправо, писац чињеницом да је причу сместио у комедију апсурда, и на тај начин указао на све те значајне, занимљиве теме. Али с њима се јако лако жонглира. Заправо ликови су слојевити, комплексни, носе дубину до које тек допиремо.

Није у питању ситуација да уђеш у задати лик, па се ту разбашкариш или забавиш, као што каже наша саговорница, него ту има разних искакања, слојева, дубина.

– Такав је жанр. Што смо више ишчитавали на пробама дијалоге ових јунака прича ми се све више допадала. Посебно зато што почива на Чехову, и како све то доспева у комедију апсурда, па чак и у водвиљ. Врло ме забавља то како се аутор поигравао са темама, будући да овај комад говори о сукобу два света. Један је света који се ослања на културне тековине, традицију, оно у чему бисмо се ми огледали као поклоници уметности и културе и наша публика. Међутим, дата им је црта да су крајње декадентни, да одумиру као диносауруси. Не померају се, не мрдају нигде, брат и сестра, седе и кукају. Имају рафинирани укус, осетљиве душе. Препознају све око себе, све им је лепо и прозрачно, али се не мрдају с места – констатује Милица Михајловић и додаје:

– Други свет долази из Холивуда са Вањином и Соњином сестром, њеним новим љубавником. То је свет вулгарности, чак и та Соњина сестра припада свету што такође нестаје, а њен млади љубавник припала вулгарној користољубивој групи која граби, руши све пред собом. Све су то референце на Чеховљеве ликове, веома нежне, паметне и јако духовите. Мислим да је Дјуранг желео да докаже да је Чехов писао комедије и да је у томе и успео.

Кристофер Дјуранг је, да подсетимо, за „Вању, Соњу, Машу и остале” награђен „Тонијем” за најбољу драму 2013. године.

Ведру, непосредну Милицу Михајловић током каријере коју студиозно гради сустижу комплексне, упечатљиве хероине: Вера, Теодора, Мага, Катица, Гордана Ивић, Десанка, Олга, Петрија, удовица, Лана, Нађа…

Шта је у фокусу њеног истраживања у сусрету са новим јунакињама?
– Често ми и дају карактерне јунакиње, задатке што изузетно волим, на чему сам и те како захвална редитељима. Што је неко различитији од мене, што ми је мање познат, то је и мени изазов већи и више се трудим да одгонетнем тај карактер. Да га провучем кроз себе, да му позајмим своје тело, глас, да га разумем. Глума је истраживачки посао веома налик на посао психијатра, психолога који се баве одгонетањем личности. У сусрету са новим ликом прво пођем за својим осећањем интуитивно, то ми је нешто што волим да следим, што не умем баш најбоље ни да објасним. То је и нешто што не треба превише објашњавати, што је и за мене тајна јер није у питању ствар коју би требало превише рашчлањивати и објашњавати самоме себи. Заправо, то је знак који ме вуче ка циљу. Трудим се да будем другачија, у томе ми и те како помажу улоге које надолазе и све су, на моју срећу, различите.