Gluma je rad na odgonetanju ličnosti

Znam šta me kod Sonje, moje nove junakinje uzbuđuje, privlači, odbija. Polako sam je povezivala sa sobom. Postepeno sam joj davala svoje ruke, noge, glas, oči, postepeno je usvajala. Tako i, inače, svoje scenske junakinje kopčam, razumevam, gradim…

Glumica Milica Mihajlović ovako govori o svojoj novoj ulozi u predstavi „Vanja, Sonja, Maša i ostali” (Atelje 212) rađenoj po delu Kristofera Djuranga u režiji Ksenije Krnajski. Vanja i njegova usvojena sestra Sonja žive mirnim i povučenim životom ispisujući sudbinu Čehovljevih likova čija imena nose. Premijeru svakodnevice začudnih Djurangovih junaka publika je ispratila 1. decembra na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. Komad je sa engleskog jezika prevela Marija Spasić. Dramaturškinja je Jelena Mijović, scenografkinja i kostimografkinja Selena Orb. Kompozitorka je Anja Đorđević, dok scenski pokret bio zadužen Igor Greksa. Violinista je Petar Živanović.

Glumačku ekipu, pored Milice Mihajlović čine i Goran Jevtić, Katarina Marković, Isidora Minić… do mladih glumaca Đorđa Kadijevića i Natalije Stepanović.

Predstava „Vanja, Sonja, Maša i ostali” je svojevrsni odgovor 100 godina kasnije na Čehovljeve komade i junake. Drama je pisana na zapadu, dešava se u Americi i u odnosu na to šta se događalo u okviru jedne porodice, 100 godina ranije na istoku, možemo da vidimo gde je danas ta osnovna ćelija ljudskog društva i kako ona izgleda na Zapadu. Lenjost, tromost, bezidejnost su, reklo bi se, osobenosti koju uglavnom nose Djurangovi junaci, vođeni time da se iskoristi sve ono što može da se „uštine” u ovom i ovakvom svetu, a da se vrlo malo žrtvuje zarad sopstvenog mira i udobnosti. Koja je to Sonjina karakterna crta što ju je osvajala temperamentnu Milicu Mihajlović, budući da je do sada mahom, igrala junakinje jakog karaktera? O tome kako se s obzirom na senzibilitet i karakterne crte uklapa u delikatni svet Kristofera Djuranga, naša sagovornica kaže:

– Sonja koju tumačim odabrala je da bude veoma, veoma nesrećna i to je njen identitet. Ona time koketira, u tome se baškari, zapravo uživa. Moja Sonja je od osoba koje jako vole da kukaju i sada u sprezi sa svojim bratom, sestrom i ostalim Djurangovim junacima cela situacija postaje groteskna, sumanuta. Zapravo, Sonja je dijametralno suprotna meni. Teško da će se baš mnogo spasti od moje energije. Brani me, zapravo, pisac činjenicom da je priču smestio u komediju apsurda, i na taj način ukazao na sve te značajne, zanimljive teme. Ali s njima se jako lako žonglira. Zapravo likovi su slojeviti, kompleksni, nose dubinu do koje tek dopiremo.

Nije u pitanju situacija da uđeš u zadati lik, pa se tu razbaškariš ili zabaviš, kao što kaže naša sagovornica, nego tu ima raznih iskakanja, slojeva, dubina.

– Takav je žanr. Što smo više iščitavali na probama dijaloge ovih junaka priča mi se sve više dopadala. Posebno zato što počiva na Čehovu, i kako sve to dospeva u komediju apsurda, pa čak i u vodvilj. Vrlo me zabavlja to kako se autor poigravao sa temama, budući da ovaj komad govori o sukobu dva sveta. Jedan je sveta koji se oslanja na kulturne tekovine, tradiciju, ono u čemu bismo se mi ogledali kao poklonici umetnosti i kulture i naša publika. Međutim, data im je crta da su krajnje dekadentni, da odumiru kao dinosaurusi. Ne pomeraju se, ne mrdaju nigde, brat i sestra, sede i kukaju. Imaju rafinirani ukus, osetljive duše. Prepoznaju sve oko sebe, sve im je lepo i prozračno, ali se ne mrdaju s mesta – konstatuje Milica Mihajlović i dodaje:

– Drugi svet dolazi iz Holivuda sa Vanjinom i Sonjinom sestrom, njenim novim ljubavnikom. To je svet vulgarnosti, čak i ta Sonjina sestra pripada svetu što takođe nestaje, a njen mladi ljubavnik pripala vulgarnoj koristoljubivoj grupi koja grabi, ruši sve pred sobom. Sve su to reference na Čehovljeve likove, veoma nežne, pametne i jako duhovite. Mislim da je Djurang želeo da dokaže da je Čehov pisao komedije i da je u tome i uspeo.

Kristofer Djurang je, da podsetimo, za „Vanju, Sonju, Mašu i ostale” nagrađen „Tonijem” za najbolju dramu 2013. godine.

Vedru, neposrednu Milicu Mihajlović tokom karijere koju studiozno gradi sustižu kompleksne, upečatljive heroine: Vera, Teodora, Maga, Katica, Gordana Ivić, Desanka, Olga, Petrija, udovica, Lana, Nađa…

Šta je u fokusu njenog istraživanja u susretu sa novim junakinjama?
– Često mi i daju karakterne junakinje, zadatke što izuzetno volim, na čemu sam i te kako zahvalna rediteljima. Što je neko različitiji od mene, što mi je manje poznat, to je i meni izazov veći i više se trudim da odgonetnem taj karakter. Da ga provučem kroz sebe, da mu pozajmim svoje telo, glas, da ga razumem. Gluma je istraživački posao veoma nalik na posao psihijatra, psihologa koji se bave odgonetanjem ličnosti. U susretu sa novim likom prvo pođem za svojim osećanjem intuitivno, to mi je nešto što volim da sledim, što ne umem baš najbolje ni da objasnim. To je i nešto što ne treba previše objašnjavati, što je i za mene tajna jer nije u pitanju stvar koju bi trebalo previše raščlanjivati i objašnjavati samome sebi. Zapravo, to je znak koji me vuče ka cilju. Trudim se da budem drugačija, u tome mi i te kako pomažu uloge koje nadolaze i sve su, na moju sreću, različite.