Исти кош

У трећем разреду основне имао сам учитељицу која је, кад се два дечака потуку, обојицу кажњавала подједнако. Није хтела ни да чује ко је први почео, зашто... Говорила је стално да смо јој сви исти. Гађа ме на одмору кифлом друг из разреда, па ми отме капу па ме звекне по глави, а ја му тек из нужде и у крајњој самоодбрани узвратим, а онда нас она обојицу казни укором уз додатну меру: да држимо на часовима руке иза леђа, све до суботе. Јер, тада се и суботом ишло у школу. А баш за данас, за суботу, неколико екстремних десничарских групација најавило је „Српски марш 2008”. Београдске улице су данас поново могле да постану поприште уличних нереда, након што су организације „Национални строј” и „Крв и част” за 11. октобар, иначе рођендан Војислава Шешеља, заказале „Марш за јединство Србије” на платоу испред Филозофског факултета. Забрану овог марша претходних дана тражило је неколико грађанских и антифашистичких организација, а поједини београдски антифашистички активисти позивали су на „супротстављање шетњи нациста кроз Београд”. Протест антифашиста најавила је организација „Антифашистичка кампања”, чији је циљ да „спречи неонацисте у намери да отворено делују и пропагирају фашистичку идеологију”. И онда је, министар Дачић, као давно моја учитељица „пресекао ствар”, казнио обе „стране”. Стрпао фашисте и антифашисте у исти кош:

„Министарство унутрашњих послова неће дозволити одржавање скупова ’Марш за јединство Србије’ и протест Удружења ’Антифашистичка кампања’.” То је изјавио пре три дана Танјугу.

Дан касније се досетио и кориговао. Рекао је да само забрањује прве. Другим речима, ови други, антипротивни, могу да митингују. Преко ноћи променио одлуку. Прво је, педагошки, као моја учитељица, хтео да стави руке на леђа и једнима и другима. Не улазећи у то ко је крив, насилан, инцидентан. После му је ваљда дошло у главу, или му је неко шапнуо, да не ваља изједначавати фашисте и антифашисте. Додуше, из угла полиције, и једни и други ометају саобраћај и, с безбедносног становишта, могу да праве проблеме плавцима. Дачић је прво рекао „сви”, а онда је рекао „ко је рекао сви”. И тако у 24 сата, имамо два тумачења онога што (ни)је рекао.

Наш министар полиције је политиколог по струци. Значи, разуме и познаје ултрадесна и ултралева деловања. Зна и да брза промена мишљења и „недоследност” могу да буду политички бумеранг. Зна и то, а има у виду последице: како ће истину или неистину употребити они којима она буде речена.

Истина и неистина („рекао сам, нисам рекао...”) у српској политици често се меша, као у кулинарству, ред једног па ред другог. Да се народ збуни и истовремено заташка „излет у непромишљеност”. Чак и као оружје у борби за власт. А пуцањ из таквог оружја увек се далеко чује.

Народ већ уме да разликује обећања од неистина и „јесам” од „нисам”. Да ћемо ући у Европу догодине и да ћемо имати шведски стандард спада у обећања, а „јесам забранио, нисам забранио, или јесам купио вилу, нисам купио вилу...” јесте оно што народ бурније коментарише и вага.

Како ли би се данас понашала моја учитељица?