Isti koš

U trećem razredu osnovne imao sam učiteljicu koja je, kad se dva dečaka potuku, obojicu kažnjavala podjednako. Nije htela ni da čuje ko je prvi počeo, zašto... Govorila je stalno da smo joj svi isti. Gađa me na odmoru kiflom drug iz razreda, pa mi otme kapu pa me zvekne po glavi, a ja mu tek iz nužde i u krajnjoj samoodbrani uzvratim, a onda nas ona obojicu kazni ukorom uz dodatnu meru: da držimo na časovima ruke iza leđa, sve do subote. Jer, tada se i subotom išlo u školu. A baš za danas, za subotu, nekoliko ekstremnih desničarskih grupacija najavilo je „Srpski marš 2008”. Beogradske ulice su danas ponovo mogle da postanu poprište uličnih nereda, nakon što su organizacije „Nacionalni stroj” i „Krv i čast” za 11. oktobar, inače rođendan Vojislava Šešelja, zakazale „Marš za jedinstvo Srbije” na platou ispred Filozofskog fakulteta. Zabranu ovog marša prethodnih dana tražilo je nekoliko građanskih i antifašističkih organizacija, a pojedini beogradski antifašistički aktivisti pozivali su na „suprotstavljanje šetnji nacista kroz Beograd”. Protest antifašista najavila je organizacija „Antifašistička kampanja”, čiji je cilj da „spreči neonaciste u nameri da otvoreno deluju i propagiraju fašističku ideologiju”. I onda je, ministar Dačić, kao davno moja učiteljica „presekao stvar”, kaznio obe „strane”. Strpao fašiste i antifašiste u isti koš:

„Ministarstvo unutrašnjih poslova neće dozvoliti održavanje skupova ’Marš za jedinstvo Srbije’ i protest Udruženja ’Antifašistička kampanja’.” To je izjavio pre tri dana Tanjugu.

Dan kasnije se dosetio i korigovao. Rekao je da samo zabranjuje prve. Drugim rečima, ovi drugi, antiprotivni, mogu da mitinguju. Preko noći promenio odluku. Prvo je, pedagoški, kao moja učiteljica, hteo da stavi ruke na leđa i jednima i drugima. Ne ulazeći u to ko je kriv, nasilan, incidentan. Posle mu je valjda došlo u glavu, ili mu je neko šapnuo, da ne valja izjednačavati fašiste i antifašiste. Doduše, iz ugla policije, i jedni i drugi ometaju saobraćaj i, s bezbednosnog stanovišta, mogu da prave probleme plavcima. Dačić je prvo rekao „svi”, a onda je rekao „ko je rekao svi”. I tako u 24 sata, imamo dva tumačenja onoga što (ni)je rekao.

Naš ministar policije je politikolog po struci. Znači, razume i poznaje ultradesna i ultraleva delovanja. Zna i da brza promena mišljenja i „nedoslednost” mogu da budu politički bumerang. Zna i to, a ima u vidu posledice: kako će istinu ili neistinu upotrebiti oni kojima ona bude rečena.

Istina i neistina („rekao sam, nisam rekao...”) u srpskoj politici često se meša, kao u kulinarstvu, red jednog pa red drugog. Da se narod zbuni i istovremeno zataška „izlet u nepromišljenost”. Čak i kao oružje u borbi za vlast. A pucanj iz takvog oružja uvek se daleko čuje.

Narod već ume da razlikuje obećanja od neistina i „jesam” od „nisam”. Da ćemo ući u Evropu dogodine i da ćemo imati švedski standard spada u obećanja, a „jesam zabranio, nisam zabranio, ili jesam kupio vilu, nisam kupio vilu...” jeste ono što narod burnije komentariše i vaga.

Kako li bi se danas ponašala moja učiteljica?