О култури речника

Када се једног дана буде писао "Речник страхова у Срба", три речи ће у том пројекту имати посебан значај: дидаскалеинофобија (абнормални или интензиван страх од одласка у школу или напуштања родитељског дома), анемофобија (страх од промаје) и лексикофобија (страх од речника). Аутобуси градског саобраћајног су зато митска средишта српских страхова: покретне платформе колективног несвесног, у којима непрестано влада опасност од измишљених урагана који доносе вратобољу и костобољу, шире панику искорењивања међу презрелом децом и суочавају нас са сопственом бесловесношћу, са осећањем немоћи пред језиком и у језику.

И док се школогрозни ветропири гуркају по аутобусима, малобројни српски речници сакупљају прашину по полицама школских библиотека. Иако су савремени српски језик и књижевност израсли из једне радикалне лексикографске замисли Вука Стефановића Караџића, Србима недостаје свест о важности речника као огледала једног друштва и као основног оруђа сваке писмене културе. Србима недостаје култура речника.

Сваки речник је запис о времену у којем настаје односно исечак времена који претендује, али не успева, да буде надвременски, ванвременски, вечан. Зато је сваки речник, између осталог, и историјски документ: дневник оних који су га састављали, одраз њихових жеља и сумњи, успеха и разочарања. Речник је, неизбежно, и политичко штиво, манифест, оруђе идеологије и поље сукоба. Пролазан, оборив и илузорно ауторитаран, речник је ипак оличење свести о немогућности савршенства и потпуности, али у исто време и израз потребе за структуром и границама. Речник је покушај оцртавања језика, опипавања недодирљивог, сагледавања нашег мисаоног света и породични албум сваке писмене културе.

Срби говоре српски да би их цео свет разумео исто као што се слепо радују камену за под главу и не чуде се што бебе спавају ко заклане. Али за културу речника и за друштво које у језику види значајни део свог имагинарног идентитета, није довољно самозадовољство које изазива наводно непресушни извор опсцених речи, нити падање у транс над савршенством фонетске азбуке, нити пак досадни вапаји језичких чистунаца – тих вечитих закерала – који си чупају косе и певају жалопојке због најезде страних речи на пречисти језик наш насушни, призивајући дан када ће Срби прочистити свој језик, да би могли да наставе да сањају сан о сопственој острвској самоћи, о исправности паланачког духа.

И само летимични преглед писане речи у Србији показаће да се Вуково "вјерујем" из домена ортографије са почетака српске језичке револуције преиначило у депресивни светоназор оних који од језика одустају. Пиши као што говориш данас значи: пиши брзоплето, без размишљања, површно, нагађајући. Читај као што је написано, значи: читај и не доводи у питање, бауљај кроз шуму значења, слеп код очију и глув код ушију. Просечан Србин не размишља о свом језику, нити сматра да нешто у њему још може да научи.

Својевремено ме је један студент у Америци питао: зашто нам је, када говоримо о Вуку, довољно његово име? Зашто је Вук – Вук, а Даничић није само Ђура. Рекао сам му да је то парадокс фамилијарности: да призивамо блискост онога што нам је, у бити, страно. Вук је оличење реза и прекида у српској култури, чија мисија се може оценити као катастрофално успешна. Али није само Вук унео цензуру у бит српског језика и лишио га сопственог средњовековног наслеђа, него су се и Срби, у односу према Вуку, нашли у ситуацији константног одступања.

Иако је Вук сматрао да херцеговачки, ијекавски, српски треба да буде основа књижевног језика, од ијекавице се убрзо одустало – иако је она пружала реалну шансу језичког уједињења и Србима и Хрватима. Вук постаје и остаје за Србе нека врста бабароге: неко ко метлом чисти шталу, да би на крају дана, том истом метлом био истеран на пут.

Пуко инсистирање на фонетском принципу у дводијалектском језику је довело до тога да се и дан-данас, после распада српско-хрватског језичког пројекта, српски правопис издаје у две варијанте, екавској и ијекавској. Да је старо ћирилично слово јат (ѣ) остало у српској азбуци, данас би се млеко и млијеко само изговарали другачије у Београду и Бањалуци, али би се писали исто: млѣко.

Највећи скандал савремене, махом раслојене, слабо стандардизоване и надасве неуједначене, српске писмености је, међутим, чињеница да Срби данас немају узоран и употребљив једнотомни речник свог језика. Београдска културна јавност не би требало да се згражава што говорници у српској скупштини звуче као да су запосели тезгу на Бајлонијевој пијаци, пошто се од наших народних посланика заиста не може очекивати да у своје актенташне, препуне неизгласаних и непрочитаних закона, трпају и шест томова Речника Матице српске.

За 30 година колико је прошло од издања последњег тома Матичиног шестотомног речника, Матица српска није успела да изда савремени једнотомни речник, упркос повременом најављивању таквог дела. Речник САНУ – вероватно највећи српски културни пројекат 20. века – још увек није довршен. Међутим, оно што је још поразније за српску културу је што се ни Матица српска ни САНУ нису ухватиле у коштац са изазовима савремених технологија и схватиле да је дигитализација српског лексикографског блага од пресудног значаја за будућност српског језика.

У овом тренутку, култура речника у Србији је – упркос српском речничком наслеђу – немогућа. За просечног Србина се искуство речника своди на речник турцизама на крају "Травничке хронике" и, евентуално, на Вујаклијин лексикон страних речи и израза. У Србији је речник везан за разјашњавање страног и "егзотичног" а не свог, односно онога што је наизглед блиско, а реално може да у себи садржи управо оно што Фројд зове das Unbehagen in der Kultur – нелагодност, непријатност, неспокојство, неугодност у култури. Да више читамо речнике и да више схватамо колико смо страни сами себи, можда бисмо са више разумевања прихватали другост и различитост онога што нам се чини туђим. Најтеже је погледати себи у очи.

* * *