Лекције захвалности и мудрости

Историјски успех српског шаха враћа нас историјским лекцијама. Много је оних чија је реакција на прву титулу европских првака била цинична, отприлике: „добра вам је та српска репрезентација са два Руса на првим таблама” ... Тачно је, како год да се тумачи, али врло плитко овакво реаговање на догађај много ширих размера и дубљег корена.

На страну сви објективни превиди таквих коментара. На пример, да већина шаховских репрезентација има странце још од распада Совјетског Савеза; да је у Будви било много познатијих појачања од наших и да смо и „у новом руху” били тек десети по рејтингу; да је целокупни тим Русије у својим најјајчим саставима само пет пута побеђивао на европским првенствима а пет пута није освојио ни једну медаљу, иако су редовно стартовали као први фаворити.

На страну што се таквим плитким понижавањем нашег и заједничког шампионског подвига Србије могу правдати ривали. Болније је оно што се можда већ што укоренило у нашем менталитету.

Извршни директор ФИДЕ Емил Сутовски зачинио је свој извештај са Европског првенства овдашњим цитатом „Нас и Руса 300 милиона” ... Могло је то да се тумачи на разне начине, али је важније како ми видимо ту стару изреку и шта заиста осећамо. Да ли, осим у првом дочеку, прихватамо странце као своје?

Историја се понавља, и на стогодишњицу првог великог таласа руске емиграције подсећа нас на лекције захвалности и мудрости које смо пропуштали. Много тога што данас имамо дао нам је тај први талас, који је углавном чинила руска авангарда: од архитектуре, математике, медицине, балета, уметности, водопривреде ... до шаха. Да ли неко још памти ко је био Николај Краснов и каква нам је све монументална дела оставио, од Бранковог моста” до Зејтинлика?

И тадашњи талас, као и садашњи, стигао је код нас из невоље. И не само што су први данас заборављени, већ су и за живота били шиканирани и потцењивани. Чувени професор математике Константин Орлов је са докторатом предавао у средњој школи, прва првакиња Југославије у шаху Лидија Тимофејева је са супругом Николајем у беди дочекала крај живота. Није им помогло што су живели у улици Никола Островског, ни што су клубови носили имена „Левин” и „Чигорин”. Омладинци земунске Младости су им доносили угаљ, а добри дух клуба Илија Рајшић се борио да их ослободе плаћања режија. Колико је тешко оставити све и отићи на други крај света, сведочи и недавни трагични крај једне руске породице која се овде није уклопила.

То је и део објашњења чудесног европског подвига репрезентације Србије. Александар Претке и Алексеј Сарана нису само сјајни шахисти, они су се савршено уклопили у своју нову средину, где већ дуже живе. Они нису примери из „легије странаца”, какве налазимо у другим репрезентацијама. Без наметања захтева и ауторитета, дисали су заједно са екипом и на лицу места примером водили остале.

Претке је изгарао на првој табли, остајући последњи у сали. Довољан је поглед на његову фотографију са грашкама зноја на лицу. Сарана је у одлучујућем мечу са Грцима био у стању да безброј пута понови готово исту позицију, чекајући расплете на другим таблама. То је оно чему су учили и остатак тима: готово све партије су игране на дуге стазе, онако како раде шампиони.

И ту долазимо до приче руског интермајстора Станислава Михејева, овогодишњег светског првака у конкуренцији шахиста са физичким инвалидитетом. Титулу је донео под заставом Србије, јер већ деценију готово неприметно живи у нашој земљи, а уз њу нам је дао и оцену за памћење: „Ми играмо главом, на резултат, а ви срцем. Не знам шта је боље, можда мора и овако и онако”.

Тако се спојио тим из Будве, тим са главом и срцем. Можда ће Претке и Сарана да утичу на Александра Инђића да смири свој темперамент, али да није одлучујућу партију играо срцем и тако преокренуо позицију, не би било златне медаље.

Као и пре сто година, долазак руских шахиста је поново благородан за нас. И не само по резултатима, већ по унутрашњем богатству које доносе. Само, не смемо да заборавимо да нису сви такве среће као Претке и Сарана да им се муњевито испуне снови. Станислав Михејев и даље живи у сомборској гарсоњери од 19 квадрата, са седам степеника које не може да пређе јер нема стазе за колица, а највећи сан му је да добије држављанство ...