Lekcije zahvalnosti i mudrosti

Istorijski uspeh srpskog šaha vraća nas istorijskim lekcijama. Mnogo je onih čija je reakcija na prvu titulu evropskih prvaka bila cinična, otprilike: „dobra vam je ta srpska reprezentacija sa dva Rusa na prvim tablama” ... Tačno je, kako god da se tumači, ali vrlo plitko ovakvo reagovanje na događaj mnogo širih razmera i dubljeg korena.

Na stranu svi objektivni previdi takvih komentara. Na primer, da većina šahovskih reprezentacija ima strance još od raspada Sovjetskog Saveza; da je u Budvi bilo mnogo poznatijih pojačanja od naših i da smo i „u novom ruhu” bili tek deseti po rejtingu; da je celokupni tim Rusije u svojim najjajčim sastavima samo pet puta pobeđivao na evropskim prvenstvima a pet puta nije osvojio ni jednu medalju, iako su redovno startovali kao prvi favoriti.

Na stranu što se takvim plitkim ponižavanjem našeg i zajedničkog šampionskog podviga Srbije mogu pravdati rivali. Bolnije je ono što se možda već što ukorenilo u našem mentalitetu.

Izvršni direktor FIDE Emil Sutovski začinio je svoj izveštaj sa Evropskog prvenstva ovdašnjim citatom „Nas i Rusa 300 miliona” ... Moglo je to da se tumači na razne načine, ali je važnije kako mi vidimo tu staru izreku i šta zaista osećamo. Da li, osim u prvom dočeku, prihvatamo strance kao svoje?

Istorija se ponavlja, i na stogodišnjicu prvog velikog talasa ruske emigracije podseća nas na lekcije zahvalnosti i mudrosti koje smo propuštali. Mnogo toga što danas imamo dao nam je taj prvi talas, koji je uglavnom činila ruska avangarda: od arhitekture, matematike, medicine, baleta, umetnosti, vodoprivrede ... do šaha. Da li neko još pamti ko je bio Nikolaj Krasnov i kakva nam je sve monumentalna dela ostavio, od Brankovog mosta” do Zejtinlika?

I tadašnji talas, kao i sadašnji, stigao je kod nas iz nevolje. I ne samo što su prvi danas zaboravljeni, već su i za života bili šikanirani i potcenjivani. Čuveni profesor matematike Konstantin Orlov je sa doktoratom predavao u srednjoj školi, prva prvakinja Jugoslavije u šahu Lidija Timofejeva je sa suprugom Nikolajem u bedi dočekala kraj života. Nije im pomoglo što su živeli u ulici Nikola Ostrovskog, ni što su klubovi nosili imena „Levin” i „Čigorin”. Omladinci zemunske Mladosti su im donosili ugalj, a dobri duh kluba Ilija Rajšić se borio da ih oslobode plaćanja režija. Koliko je teško ostaviti sve i otići na drugi kraj sveta, svedoči i nedavni tragični kraj jedne ruske porodice koja se ovde nije uklopila.

To je i deo objašnjenja čudesnog evropskog podviga reprezentacije Srbije. Aleksandar Pretke i Aleksej Sarana nisu samo sjajni šahisti, oni su se savršeno uklopili u svoju novu sredinu, gde već duže žive. Oni nisu primeri iz „legije stranaca”, kakve nalazimo u drugim reprezentacijama. Bez nametanja zahteva i autoriteta, disali su zajedno sa ekipom i na licu mesta primerom vodili ostale.

Pretke je izgarao na prvoj tabli, ostajući poslednji u sali. Dovoljan je pogled na njegovu fotografiju sa graškama znoja na licu. Sarana je u odlučujućem meču sa Grcima bio u stanju da bezbroj puta ponovi gotovo istu poziciju, čekajući rasplete na drugim tablama. To je ono čemu su učili i ostatak tima: gotovo sve partije su igrane na duge staze, onako kako rade šampioni.

I tu dolazimo do priče ruskog intermajstora Stanislava Mihejeva, ovogodišnjeg svetskog prvaka u konkurenciji šahista sa fizičkim invaliditetom. Titulu je doneo pod zastavom Srbije, jer već deceniju gotovo neprimetno živi u našoj zemlji, a uz nju nam je dao i ocenu za pamćenje: „Mi igramo glavom, na rezultat, a vi srcem. Ne znam šta je bolje, možda mora i ovako i onako”.

Tako se spojio tim iz Budve, tim sa glavom i srcem. Možda će Pretke i Sarana da utiču na Aleksandra Inđića da smiri svoj temperament, ali da nije odlučujuću partiju igrao srcem i tako preokrenuo poziciju, ne bi bilo zlatne medalje.

Kao i pre sto godina, dolazak ruskih šahista je ponovo blagorodan za nas. I ne samo po rezultatima, već po unutrašnjem bogatstvu koje donose. Samo, ne smemo da zaboravimo da nisu svi takve sreće kao Pretke i Sarana da im se munjevito ispune snovi. Stanislav Mihejev i dalje živi u somborskoj garsonjeri od 19 kvadrata, sa sedam stepenika koje ne može da pređe jer nema staze za kolica, a najveći san mu je da dobije državljanstvo ...