Окупатор на бициклу

Повод да напишем овај прилог јесте веома потресно и аутентично сведочење о догађају из Другог светског рата, када су у Пљевљима погинуле ћерке проте Сава Т. Вукојичића Јованка и Љубинка, о чему је писао господин Војкан Т. Бојовић у допису објављеном 5. децембра у рубрици Међу нама, где се описују и поступци италијанског окупатора.

Мој драги, вољени, поштовани и духовити рођак Никица Пилиповић у својој књизи „Дегенек” изнео је сећања на догађаје из рата, која на занимљив начин додатно осветљавају то време ратовања.

Никица Пилиповић је рођен 1922. године у срезу Босански Петровац. Био је првоборац, борац Крајишке бригаде, прошао битке на Неретви и Сутјесци и након рата остао у ЈНА, где је напредовао до чина пуковника. Свој частан, занимљив, богат и садржајан живот окончао је у стотој години.

Своја сећања описао је овим речима: „Италијани су били окупатори у Петровцу (Босански Петровац) безмало осам мјесеци. Требали су држати под окупацијом цијело петровачко подручје, али није ишло. И покушали су бити l’invasore, како рече популарна Bella ciao, али им се обило о главу. Није била рола за њих. Када су се у априлу (1941) прокотрљали на бициклима нашом цестом, баш су личили на комедијаше. И били су некако пријатељски весели. Па и кад су дојурили тенковима у Врточе да спасавају усташку комору нијесу били намргођени нити су пријетећи витлали кажипрстом. А батине су подносили дурашно (стојички, истрајно), без освјетничког бијеса, без нацистичког стотину за једнога. Да нијесу били у оноликој журби, можда би нам на одласку довикнули ciao.”

Кад бих морао под окупацију, а могао да бирам окупатора, изабрао бих Италијане.

Мирослав Боснић,
Нови Београд