Српско-Црногорско раскршће

Вечерас имам потребу да се извиним свим својим пријатељима због чињенице што  сам рођен у Црној Гори. Са најдубљим стидом, поздрав из Грачанице.

Аутора ове поруке било је лако утешити 17. фебруара, кад је приштинска скупштина прогласила независност – тај чин, сложили смо се, не може вредети много. У четвртак се покушај тешења („Немој да се извињаваш, проћи ће и то”) завршио кратким „Ајде, ајде”. Мом пријатељу из српске енклаве код Приштине није било до приче. Имао сам снажан утисак да је и ово мало речи процедио кроз сузе.

Кад је влада у Подгорици признала „државу Косово” односи Србије и Црне Горе стављени су на можда и највеће искушење у историји, које се не мора завршити само протеривањем амбасадора.

Већ у петак почеле су да стижу вести да су се у Косовској Митровици  појавили леци са поруком „Ако си црногорски студент”и нацртаним кофером. А у Скупштини Србије претили су не само црногорском врху већ и целој Црној Гори. Као да су заборавили да је и председник државе пореклом Црногорац, да је добар део становника ове земље пре неколико десетина или неколико стотина година стигао из црногорских крајева и да би се покушај некакве „истраге” неминовно завршио прављењем међа посред дневних соба.

Зато изјаве београдских званичника да није крив народ Црне Горе, већ само „себични врх” те државе, личе на проглас краља Николе из 1918, само што су улоге промењене. „Ја и ви били смо изневјерени од неког, од ког смо имали разлога најмање надати се, за кога смо жртвовали све и ког смо спасили. Тај неко јесте, не херојски и братски народ Србије, него званична Србија”, поручио је црногорски краљ кад је постало јасно да је остао без круне и државе и без улоге ујединитеља Југословена којој се надао „настављајући рад владике Рада, владике Штросмајера, књаза Михаила и бана Јелачића”.

Да односе два (или једног?) народа треба сачувати од политике слажу се и у Подгорици и у Београду, али нико не повлачи потезе као да заиста то мисли. Мило Ђукановић – сада је јасно – води исту политику према Србији без обзира на то да ли је у њој на власти Слободан Милошевић, Војислав Коштуница или Борис Тадић, али му се таква политика исплати, јер Београд не може да му понуди оно што могу Сједињене Америчке Државе, укључујући и заштиту од италијанске оптужнице.
Ваља се ипак надати да превагу неће однети они који с једне стране тврде да је Црна Гора од Стефана Немање до Слободана Милошевића била „под српском окупацијом”, а са друге да Црногорци управљају Србијом и да су криви за све њене тегобе. И да ниједна политика неће моћи да обрише сећање на исто порекло, оно које је 500 година после косовског боја навело тадашњег црногорског књаза да у песми „Онамо, ’намо” напише:

„За брда онаМилошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб”.