Дојаве о бомбама не могу да се спрече

Поново дојаве о бомбама у више београдских школа – вест је којом почиње готово сваки дан у наизглед непрекидном низу масовних претњи о наводно постављеним експлозивним направама које константно уносе немир, праве пометњу и окидач су растуће узнемирености и забринутости међу ђацима, родитељима и наставницима.

Исто се поновило и јуче. Иако поучени искуством које се унедоглед понавља већ више од годину и по дана и упркос чињеници да су на хиљаде злослутних дојава до сада без изузетка биле лажне, на њих нико не може да се навикне.

Живимо у ери дигитализације, укорак с развојем виртуелног света требало би да напредује и заштита од безбедносних ризика који стижу онлајн.

– Могу да се имплементирају снажни системи филтрирања електронске поште који могу да препознају сумњиве и потенцијално опасне електронске поруке. За то постоје софтверска решења. Можемо да дефинишемо, примера ради, за школе да примају само имејлове владиних институција (са домена .gov) и да им не стиже пошта са различитих сервиса, рецимо као што су gmail, yahoo, hotmail. Али блокирање није решење проблема. Тиме би се, међутим, ускратила могућност, али и обавеза комуникације школа електронском поштом с родитељима или медијима. А замислите да буде послата права претња. Ко је спреман да ризикује да ту пошту блокира софтвер и да се затим нешто лоше деси а да нисмо предузели мере, јер за претњу нисмо знали – разјашњава за „Политику” Саша Живановић, некадашњи шеф Одељења за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а Србије, сада у пензији.

Нарочито истиче да је добро што се сваки пут након сваке претње поступа озбиљно и обављају се провере и уверава да ни за једну претњу не може да се каже да је озбиљна или неозбиљна, већ се на сваку мора реаговати. Ваљаним оцењује то што се управо доносе нови протоколи о поступању у ситуацијама када образовне установе добију претње.

Незванично у јавности тим поводом провејава да је идеја да стручни тимови полиције прегледају школе свакодневно, пре и после радног времена образовних установа. То је изнедрило недоумицу да ли има довољно обучених полицајаца за безбедносне провере на хиљаде објеката колико има школа и вртића. Помиње се и да ће у помоћ притећи комунална полиција, али комунална и контрадиверзиона полицијска екипа нису исто. Да ли је ово решење и може ли се на тај начин спречити сајбер-криминал?

– Не. Ово се никада неће моћи спречити. Ово ће моћи да буде и дело појединца данас и сутра. Сада је учестало. Има неки свој мотив, неку своју позадину. Ја не знам која је. Сутра рецимо неки средњошколац због неког контролног задатка може да пошаље дојаву, јер то интернет омогућава својим сервисима анонимности. А што се протокола тиче, сигурно су полицијски службеници и они који раде као школски полицајци прошли обуку како да изврше основни контрадиверзиони преглед без одговарајуће, да кажем, техничке опреме. Могу да обаве први визуелни преглед критичних места по приоритетима и то може да се ради свакодневно пре почетка и након завршетка наставе у школама – објашњава Живановић.

Важним истиче проактиван приступ у датим околностима. Прва и најважнија реакција у оваквим ситуацијама, наводи, јесте да сви остану смирени и сталожени и да се стриктно следе упутства надлежних државних органа. Наглашава и да треба избегавати ширење информација које нису званичне, да свака паника отежава ситуацију, да је веома је битна сарадња са медијима који о овој теми морају да извештавају објективно, не сензационалистички. Живановић сматра да разлога за панику због дојава реално нема, али како каже апсолутно разуме родитеље да су забринути.

– Иза оваквих дојава може да стоји било ко од појединца, преко организованих група до сајбер-јединица у свету. Ово има континуитет, видимо и да се модус променио, да се претње више не шаљу школама него стижу директно полицији, што је по мени добро јер боље је да полиција добије изворну поруку ради истраге. У Новом Пазару идентификована су и деца као пошиљаоци, дакле у свему овоме има места и дечјој незрелости. Можда има и некога ко је злоћудан, ко жели да изазове узнемирење јавности у нашем друштву да би грађани исказали незадовољство, а то незадовољство проузроковано је, да никога не увредим – и непознавањем оваквих истрага у којима се ради о електронским доказима који су невидљиви, неопипљиви, нечујни и не налазе се на месту извршења кривичног дела. Илустрације ради, када се обије стан или украде аутомобил знате место извршења кривичног дела, а овде не знате, оно може бити на било којој тачки у свету – илуструје Живановић.

Напомиње да треба имати у виду да данас преко пет и по милијарди људи користи интернет мрежу, да се лажне дојаве не дешавају само код нас, већ малтене у целом свету.

– Узимајући у обзир да је МУП објавио да се у овај посао укључио и Европол и Евроџаст, то значи да су се сигурно користили сервиси анонимности за приступ интернет мрежи како би се сакрио идентитет, односно траг. Са стопроцентном сигурношћу могу рећи да су наша полиција и тужилаштво предузели апсолутно све што могу. Људи треба да схвате да те истраге нису ад хок, да се морају испоштовати процедуре, да се обраћамо и другим земљама где је другачији правни систем, са доста строжим законом о заштити личних података. Имате и земље у којима је законодавство у овој области неуређено или веома слабо уређено, па се може деловати и из таквих земаља – појашњава Живановић.