Када активно тугујемо, то значи да бирамо живот

Постоји велики потенцијал у поновном уједињењу региона. Потребно је изаћи изван граница појединачних културних простора, да ствари не постану превише саме себи сврха и да ти простори не застају у самопоуздању, довољности. Нашим културним просторима апсолутно је потребно проветравање и сусрет с различитим поетикама, само их то може одржати свежим. Регион нам омогућава и сарадњу, која није оптерећена некаквим покровитељством са Запада што и даље често на наш регион гледа као на нешто егзотично, нешто што је интересантно, али није баш равноправно.

Жига Дивјак, један од водећих словеначких редитеља гост је Београда, а овако је за „Политику” говорио о регионалном културном простору. Награђивани Дивјак представио је и своју нову представу „Будућност” којом спаја Београдско драмско позориште са Местним гледалишчем у Љубљани. Београдска премијера је вечерас од 19.30 сати на сцени „Оливера и Раде Марковић” БДП-а, а љубљанска 2. фебруара 2024. године на сцени МГЛ-а.

Један од главних ликова дела „Будућност” преживљава напад, али оптерећен посттрауматским синдромом схвата да се упркос катастрофи еколошке кризе и великом броју жртава, свет још не помера. Фрустриран општим незнањем, одлучује да захтева промене и сам почне да их спроводи, чак и ако то подразумева велике напоре и најрадикалнији ангажман…

У представи „Будућност” Жига Дивјак окупио је по шест глумаца из МГЛ-а и БДП-а: Бернарда Оман, Грегор Груден, Изток Драбик Југ, Лара Волф, Лотос Шпаровец, Матрј Пуц, Бојана Стојковић, Јана Бјелица, Милан Колак, Милан Зарић, Милена Васић, Стефан Старчевић.

Редитељски рукопис Жиге Дивјака београдска публика већ познаје са 56. Битефа, када је гостовао са представом „Криза”. Представа „Будућност” своју инспирацију, поред осталог, црпи и из дела Кима Стенлија Робинсона. Шта се заправо крије иза „Будућности”, наш саговорник прича:

– Ким Стенли Робинсон заиста је био прва инспирација, али од почетних разговора до самог рада на представи прошло је доста времена тако да се представа више не заснива на његовим делима. И даље се носимо са еколошком катастрофом у којој смо се нашли, али на мало другачији начин. То је копродукција Љубљане и Београда, али ми се не делимо на Србе и Словенце, сви смо ми становници ове планете. Еколошка криза у којој се налазимо јесте глобални проблем и морамо да га решавамо на међународном нивоу. Највећа инспирација за „Будућност” јесте рад Тома Ван Дорена „Начини летења”. То је књига која се бави проблемом изумирања на примеру птица. Дубоко смо у шестом масовном изумирању на Земљи, али први пут то изумирање узроковано је људском економском активношћу. Наши начини живота у великој мери одузимају простор и способност преживљавања другим бићима са којима делимо овај свет. Често не успевамо да схватимо шта се заправо губи изумирањем одређене врсте. У ствари, не одузимамо време да уопште разумемо сложеност врсте: колико је рада, љубави, жртве било потребно одређеној врсти да преживи кроз милионе и милионе година еволуције. И даље пречесто доживљавамо друга бића као неку врсту животињских машина које раде на енергији, а не као бића која су свесна света у коме живе. Остала бића се и даље сувише често доживљавају као неки облик позадине на којој се одвија људска прича, једина релевантна и важна прича. Не доживљавамо их као равноправне становнике ове планете.

Верујете да су људи створења гладна смисла, али садашњост у којој живимо не нуди им превише смисла. Колико је потребно времена да се заборави сумња која је присутна у свима нама? Како уклонити маглу која онемогућава јасан поглед на стање ствари?

У својој књизи Том Ван Дорен говори о важности туговања. Говори о томе како вране оплакују друге мртве вране. Истиче да је жаљење за мртвима цена коју плаћамо ако желимо да будемо повезани с другима. Када неко умре морамо да преиспитамо свет, нешто што смо узимали здраво за готово, као саставни део нашег света, једноставно се умањује. То нас приморава на одређене промене. Када бисмо могли поново да успоставимо контакт са светом више од људи око нас, када бисмо могли да разумемо шта се губи, шта нестаје, када бисмо могли да научимо како да оплакујемо све ове губитке, морали бисмо да преиспитамо свет… Били бисмо једноставно приморани да начинимо промене. Стање у коме се налазимо, када нас не покрећу сви ти губици и патње, стање када све ово игноришемо није „природно” стање. Можда бисмо уместо тога могли да научимо како да тугујемо, јер када активно тугујемо, ми бирамо живот.

Како се односите према будућности у представи? Да ли нам будућност измиче из руку?

Не знамо каква нас будућност чека. Због штете коју смо већ нанели животној средини, она ће свакако бити оптерећена изузетно непријатним, тешким променама. Бојим се да ће највише гладовати они који су најмање одговорни за садашње стање. Будућност ће вероватно бити окрутнија, али можда више у додиру са стварношћу од садашње ситуације, која се заснива на некој врсти илузије о бескрајном економском расту, технолошком развоју и људској владавини светом. Вероватно ћемо постати свеснији сопствене рањивости и међусобне међузависности. Волео бих да то што пре схватимо, јер бисмо на тај начин спречили много непотребних патњи и смрти. Што се тиче наше представе и будућности, добродошли сте да дођете у позориште да се договоримо.