Одело српских писаца

Поводом мог писма је текст „Одело чини човека”, објављен 9. децембра у Културном додатку листа „Политика”.

Одећа је несумњива драгоценост и значајна друштвена вредност. Увек на виделу, нова и испеглана, ствара представу човекове привлачности, а истрошена и груба представу његове убоге спољашности. Ни у којем другом погледу не постоји тако јак осећај отрцаности као кад затајимо у погледу одеће.

Српски писци, као неки етнолози и социолози, одвећ су пазили на ношњу својих јунака. Међутим, кубурили су са оделом. Као да је гардероба служила само као лична заштита од непогода и хладноће, а не ради пристојнијег изгледа или неких виших потреба. Разуме се, у позадини свега је егзистенцијална тескоба, сиротиња у ружном и тужном значењу.

Ево, само неколико илустрација.

Доситеј Обрадовић, оставши рано без оца и мајке, осетио је сву тежину оскудице и голотиње. Митрополиту Викентију Јовановићу Видаку поверио се да је „без аљине остао” и да на дан највећег хришћанског празника такав неће моћи да иде у цркву.

Самоук од кога су многи писци научили да држе перо у руци, писац који је упознао Европу са животом свога народа, Вук Ст. Караџић, носио је „излизани реденгот”.

Песник и филолог Сава Мркаљ, Вуков претеча, ходао је као одрпанац и скитница урасла у браду, очију упалих од глади.

Бранко Радичевић, кога су притискале немаштина и „црна сиротиња”, писао је своме оцу: „Чакшире за лето имам једне. Капут готово ни један. Чизама немам.”

„За аљине можете ми послати кол’ко оћете, ја ћу бити задовољан и онаке ћу правити какве узмогу (аљина човека не прави, човек аљину), само, ето, да се човек од циче зиме склони и да није издрпан као на пример ја”, јављао је, исто тако из Беча, Ђура Јакшић своме оцу Дионисију.

Из истог сродничког братства, Алекса Шантић, носио је одела мало похабана, стара.

У злехудој егзистенцији, окружен црном стварношћу, Петар Кочић као студент из Беча жалио се у писму Богдану Поповићу у Београду: „Гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле, ходам ја по Бечу и – сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана.” Кад је јавно читао „Јазавца пред судом” морао је да посуди туђе одело.

Скерлић је на студијама носио капут који се „баш решио да чини конкуренцију лозанском друштву за осветљење вароши. Тако сија” – писао је својима из Швајцарске 1889. године – „да се при њему види вечерати, у по ноћи као у по дана!”

Иво Андрић рећи ће Новаку Симићу, кога је предложио за један значајан књижевни конгрес – а будући овај у похабаном оделу: „Слушај, Новаче, ако немаш пара кажи, јер мораш доћи пристојно одевен.”

Познат по отмености и елеганцији, Милош Црњански је у изгнанству носио одело (које му је сашила супруга) од рестлова шкотског твида.

„На кошуљи му понекад фали читав рукав и, како му је на капуту био подеран и лакат, подметао би му какву бијелу крпу, како би изгледало да му је бар кошуља цијела”, забележио је Скендер Куленовић за Хасана Кикића.

Прозаиста Миодраг Булатовић је у „српску књижевност стигао блед и изгладнео из србијанских сиротињских, избегличких домова, у прегорелом војничком шињелу” (Матија Бећковић). Узгред речено, као адраповцу и проклетнику, Оскар Давичо му се обраћа увредљивим речима: „Ти си гладан, иди ручај, па ћемо сарађивати.”

Истинабог, има и српских аутора одраслих у благостању, господска деца, с маниром и салоном, лишени било којег комплекса инфериорности.

Проф. емеритус Тихомир Петровић