Галама у 68 сати тишине

Пст, влада предизборна тишина. До вечерас у 20 часова, када се заврши гласање. Та форма џентлменског понашања традиционалних медија, плус портала, регулисана законом, постала је потпуно бесмислена, јер она не важи за друштвене мреже, где су се преселили носиоци листа, кандидати и њихове фаланге углавном неписмених ботова. Зато су им вероватно и лажни налози.

Дакле, виртуелни свет је победио. Како су се понашали традиционални медији? Опозициони дневник „Данас” је прекршио законску обавезу о предизборној тишини, која је започела у четвртак у поноћ. Распалили су по једном од носилаца листа из више праваца, попуњавајући његовим ликом и делом читаву насловну страну, а наставили са разрадом на унутрашњим. Телевизија Нова С и лист „Нова” такође су се бавили истим појединцем, што ће рећи да су ови медији, који су се самопрогласили за лучоноше слободног и независног новинарства, прекршили закон. Али, како њихов власник има поприлично новца, неће превише осетити то што се његови уредници нису држали закона као пијан плота. Ко пита за ситниш, ако ће то у фото-финишу погурати листу коју поменути медији безрезервно подржавају. Приметно је и да су новинарска удружења остала нема, како на очигледно кршење закона, тако и нарушавања колико-толико фер понашања медија које траје нешто краће од три дана. Вероватно су буквално схватили предизборно ћутање. Али гласно позивају чланство да плати чланарину.

Интересантно је да провладини таблоиди барем до сада, док куцам по тастатури овај текст – субота је, око 15 часова – нису узвратили онако како умеју, неконтролисаном паљбом. Вероватно чувају муницију када се поново дозволи галама!

Али, зато на интернету све пршти. У постдигиталном добу никакви закони не важе. Какав свет, такви поданици, таква и кампања. Сваки власник налога на друштвеним мрежама постао је медиј сам по себи, а збир свих тих, махом нечитљивих мисли, представља окосницу медијског хаотичног, али слободног новог поретка. Претпостављам да се Срђа Поповић, некадашњи вођа Отпора, сада слатко смеје на реч „хаотично”, с обзиром на то да је наизглед стравична гужва на сајбер-медијској магистрали заправо беспрекорно уређена, о чему би, иначе, нешто могао да посведочи друг Едвард Сноуден.

Сваки од арапских лидера, кад изби оно „пролеће”, није имао појма о моћима те плаве, нежне твитер птичице, па су сви редом, од Мубарака до Гадафија, одлепршали из својих дворова растргнути од светине или скрхани болешћу. Прича се да сада жале за њима.

Додуше, сада се „Твитер” зове „Икс” и његов власник је Илон Маск, вероватно будући владар света. Ионако је створио империју „Тесла”, са моћним аутомобилима који иду на струју, неће се чути режање мотора, нити ће возачи осетити диван мирис бензина у зору. Како ће тек изгледати сајбер-медији?

Друштвене мреже нису регистрована гласила и било каква законска репресија према сваком носиоцу тутуле витеза од „Икса” или „Фејсбука” заправо значи враћање у време вербалног деликта. То значи да се било какав сочан трач, масна лаж или болна истина за власт написана на друштвеним мрежама третира као кафанско оговарање, па је било каква рација на „иксаше” у правном смислу управо то: улазак специјалаца у кафану и бацање у марицу оних који уз два деција белог и соду пљују што по столњаку, што по власти, што по опозицији, свеједно је. Какав је то, забога, свет када кафански столњак замењује бљештави дисплеј? А читање новина уз мастан бурек замењује доручак са пахуљицама и воћним јогуртом, док се чита са екрана мобилног, величине тепсије.

Док западне демократије такву врсту онаније андроидима, уз укључену вибрацију, називају друштвеним активизмом, источни свет их сматра новим масовним оружјем обојених револуција. И једни и други су у праву.

Проблем је овде у нечем другом што разоткрива сав апсурд третирања друштвених мрежа као слободних медија, где не владају никакви закони, а камоли о изборној тишини. Ево примера који ће доказати да сам у праву, као и обично. То ми неће нарочито помоћи у животу, јер се још увек држим Гутенберга, свестан да ћу пропасти. Али када је већ тако, нека буде са стилом. Ево о чему је реч. Тврдити да оне, дакле друштвене мреже, постају окосница грађанског новинарства, као тобожњег врхунца демократије и слободе медија, исто је и што прогласити сваког бленту који маше около скалпелом и секирчетом, обучен у бели мантил, експертом грађанске хирургије. Хајде, чик, да вас такав активиста оперише на отвореном срцу.

Зашто не бисмо остварили и снове грађанске архитектуре која се рађа, па да сваком ко је у ЈНА правио Ајфелове куле од шибица, пружимо демократско право да пројектује мост преко Дунава? Али, такво апокалиптичко доба је неизбежно. И већ је завладало. Власти не ратују против опозиције тако што ломе пендрецима демонстранте, како су то чинили полицијски кордони у епохи рахметли Слобе, када су све сами бркати специјалци јурили београдску младост и препакивали им унутрашње органе на различите стране њихових модрих, али херојских тела.

И кога да, уосталом, сада јуре по улицама, када опозиција седи у топлим собама и организује хај-тек демонстрације? Потом, узнемирени чувари поретка активирају паравладајуће структуре које нису под оклопом, већ, као информатичке фаланге, седе поред лаптопа и масовно јуришају на противничке сајбер-коте.

Зато је предизборна тишина у Србији пуки реликт праисторије, увезена некада давно, пре неколико деценија, као терапеутско дејство или доза нормалности која се прописује уочи гласања. Коктел колективне инфузије која се убризгава нацији како би се опоравила од кампање и у миру размислила коме ће поверити свој глас. Телевизије, како то иначе бива, репризирају старе домаће филмове, серије или Тома Хенкса и Мег Рајан као замену за предизборни маратон кратког метра. За медије какве смо мислили да познајемо време је стало. Гледаоци се тркају на интернетској магистрали и нико не регулише саобраћај!

Али, иако су се преселили у виртуелни свет, имају право гласа у стварном. А где год да су потенцијални гласачи, утрчавају политичари. Како су по природи свог посла прилагодљиви, већ се најављује бокс-меч екстремног десничара и некада моћног либерала. Гледамо „Матрикс”, али српски, са естетиком Баћка и Јањаћка. Најаву националног помирења песницама гледаћемо само на мрежама. Уредници таблоида су уцвељени јер не смеју ни да зуцну.

А од понедељка? Ионако ће водвиљска иконографија која је владала у предизборној кампањи за неколико недеља, тамо, у светлој будућности коју сви обећавају, постати далека прошлост. Као и изборна тишина. До следећих избора.