Galama u 68 sati tišine

Pst, vlada predizborna tišina. Do večeras u 20 časova, kada se završi glasanje. Ta forma džentlmenskog ponašanja tradicionalnih medija, plus portala, regulisana zakonom, postala je potpuno besmislena, jer ona ne važi za društvene mreže, gde su se preselili nosioci lista, kandidati i njihove falange uglavnom nepismenih botova. Zato su im verovatno i lažni nalozi.

Dakle, virtuelni svet je pobedio. Kako su se ponašali tradicionalni mediji? Opozicioni dnevnik „Danas” je prekršio zakonsku obavezu o predizbornoj tišini, koja je započela u četvrtak u ponoć. Raspalili su po jednom od nosilaca lista iz više pravaca, popunjavajući njegovim likom i delom čitavu naslovnu stranu, a nastavili sa razradom na unutrašnjim. Televizija Nova S i list „Nova” takođe su se bavili istim pojedincem, što će reći da su ovi mediji, koji su se samoproglasili za lučonoše slobodnog i nezavisnog novinarstva, prekršili zakon. Ali, kako njihov vlasnik ima poprilično novca, neće previše osetiti to što se njegovi urednici nisu držali zakona kao pijan plota. Ko pita za sitniš, ako će to u foto-finišu pogurati listu koju pomenuti mediji bezrezervno podržavaju. Primetno je i da su novinarska udruženja ostala nema, kako na očigledno kršenje zakona, tako i narušavanja koliko-toliko fer ponašanja medija koje traje nešto kraće od tri dana. Verovatno su bukvalno shvatili predizborno ćutanje. Ali glasno pozivaju članstvo da plati članarinu.

Interesantno je da provladini tabloidi barem do sada, dok kucam po tastaturi ovaj tekst – subota je, oko 15 časova – nisu uzvratili onako kako umeju, nekontrolisanom paljbom. Verovatno čuvaju municiju kada se ponovo dozvoli galama!

Ali, zato na internetu sve pršti. U postdigitalnom dobu nikakvi zakoni ne važe. Kakav svet, takvi podanici, takva i kampanja. Svaki vlasnik naloga na društvenim mrežama postao je medij sam po sebi, a zbir svih tih, mahom nečitljivih misli, predstavlja okosnicu medijskog haotičnog, ali slobodnog novog poretka. Pretpostavljam da se Srđa Popović, nekadašnji vođa Otpora, sada slatko smeje na reč „haotično”, s obzirom na to da je naizgled stravična gužva na sajber-medijskoj magistrali zapravo besprekorno uređena, o čemu bi, inače, nešto mogao da posvedoči drug Edvard Snouden.

Svaki od arapskih lidera, kad izbi ono „proleće”, nije imao pojma o moćima te plave, nežne tviter ptičice, pa su svi redom, od Mubaraka do Gadafija, odlepršali iz svojih dvorova rastrgnuti od svetine ili skrhani bolešću. Priča se da sada žale za njima.

Doduše, sada se „Tviter” zove „Iks” i njegov vlasnik je Ilon Mask, verovatno budući vladar sveta. Ionako je stvorio imperiju „Tesla”, sa moćnim automobilima koji idu na struju, neće se čuti režanje motora, niti će vozači osetiti divan miris benzina u zoru. Kako će tek izgledati sajber-mediji?

Društvene mreže nisu registrovana glasila i bilo kakva zakonska represija prema svakom nosiocu tutule viteza od „Iksa” ili „Fejsbuka” zapravo znači vraćanje u vreme verbalnog delikta. To znači da se bilo kakav sočan trač, masna laž ili bolna istina za vlast napisana na društvenim mrežama tretira kao kafansko ogovaranje, pa je bilo kakva racija na „iksaše” u pravnom smislu upravo to: ulazak specijalaca u kafanu i bacanje u maricu onih koji uz dva decija belog i sodu pljuju što po stolnjaku, što po vlasti, što po opoziciji, svejedno je. Kakav je to, zaboga, svet kada kafanski stolnjak zamenjuje blještavi displej? A čitanje novina uz mastan burek zamenjuje doručak sa pahuljicama i voćnim jogurtom, dok se čita sa ekrana mobilnog, veličine tepsije.

Dok zapadne demokratije takvu vrstu onanije androidima, uz uključenu vibraciju, nazivaju društvenim aktivizmom, istočni svet ih smatra novim masovnim oružjem obojenih revolucija. I jedni i drugi su u pravu.

Problem je ovde u nečem drugom što razotkriva sav apsurd tretiranja društvenih mreža kao slobodnih medija, gde ne vladaju nikakvi zakoni, a kamoli o izbornoj tišini. Evo primera koji će dokazati da sam u pravu, kao i obično. To mi neće naročito pomoći u životu, jer se još uvek držim Gutenberga, svestan da ću propasti. Ali kada je već tako, neka bude sa stilom. Evo o čemu je reč. Tvrditi da one, dakle društvene mreže, postaju okosnica građanskog novinarstva, kao tobožnjeg vrhunca demokratije i slobode medija, isto je i što proglasiti svakog blentu koji maše okolo skalpelom i sekirčetom, obučen u beli mantil, ekspertom građanske hirurgije. Hajde, čik, da vas takav aktivista operiše na otvorenom srcu.

Zašto ne bismo ostvarili i snove građanske arhitekture koja se rađa, pa da svakom ko je u JNA pravio Ajfelove kule od šibica, pružimo demokratsko pravo da projektuje most preko Dunava? Ali, takvo apokaliptičko doba je neizbežno. I već je zavladalo. Vlasti ne ratuju protiv opozicije tako što lome pendrecima demonstrante, kako su to činili policijski kordoni u epohi rahmetli Slobe, kada su sve sami brkati specijalci jurili beogradsku mladost i prepakivali im unutrašnje organe na različite strane njihovih modrih, ali herojskih tela.

I koga da, uostalom, sada jure po ulicama, kada opozicija sedi u toplim sobama i organizuje haj-tek demonstracije? Potom, uznemireni čuvari poretka aktiviraju paravladajuće strukture koje nisu pod oklopom, već, kao informatičke falange, sede pored laptopa i masovno jurišaju na protivničke sajber-kote.

Zato je predizborna tišina u Srbiji puki relikt praistorije, uvezena nekada davno, pre nekoliko decenija, kao terapeutsko dejstvo ili doza normalnosti koja se propisuje uoči glasanja. Koktel kolektivne infuzije koja se ubrizgava naciji kako bi se oporavila od kampanje i u miru razmislila kome će poveriti svoj glas. Televizije, kako to inače biva, repriziraju stare domaće filmove, serije ili Toma Henksa i Meg Rajan kao zamenu za predizborni maraton kratkog metra. Za medije kakve smo mislili da poznajemo vreme je stalo. Gledaoci se trkaju na internetskoj magistrali i niko ne reguliše saobraćaj!

Ali, iako su se preselili u virtuelni svet, imaju pravo glasa u stvarnom. A gde god da su potencijalni glasači, utrčavaju političari. Kako su po prirodi svog posla prilagodljivi, već se najavljuje boks-meč ekstremnog desničara i nekada moćnog liberala. Gledamo „Matriks”, ali srpski, sa estetikom Baćka i Janjaćka. Najavu nacionalnog pomirenja pesnicama gledaćemo samo na mrežama. Urednici tabloida su ucveljeni jer ne smeju ni da zucnu.

A od ponedeljka? Ionako će vodviljska ikonografija koja je vladala u predizbornoj kampanji za nekoliko nedelja, tamo, u svetloj budućnosti koju svi obećavaju, postati daleka prošlost. Kao i izborna tišina. Do sledećih izbora.