Уништавање и присвајање културног наслеђа

Књигу „Уништавање и присвајање културног наслеђа, од Лувра, до Косова и Палмире” приредио је проф. др Драган Симеуновић, (у издању Службеног гласника), а дело садржи текстове и Ренате Самарџић, Данијеле Нешић и Мине Зиројевић, као покушај да се дигне глас у корист правде и културе, а против уништавања и присвајања туђих културних добара. Проф. др Симеуновић указао је на ситуацију на Косову и Метохији, као и на оно што се дешава на територијама које је окупирала Исламска држава, на простору Ирака и Сирије.

„Најпре се разара оно што очигледно представља симбол вере и културе неког другог народа, а потом се јавља свест о корисности присвајања туђих културних добара, јер се тиме стиче право на староседелаштво и граде лажни корени, полаже се право на присвојену територију на којој се та добра налазе. Оно што се догађа на Косову и Метохији, са српским и хришћанским културним наслеђем међународна заједница не осуђује, а оно што чини Исламска држава у Ираку и Сирији се бар деклaративно осуђује”, приметио је проф. др Драган Симеуновић у уводном тексту.

Тема текста Данијеле Нешић, политиколога религије, верски су објекти као мета албанских исламиста на Косову и Метохији од 1999. до 2010. године, где се и поред правног оквира заштите српске духовне и културне баштине на овом подручју, по мишљењу многих стручњака, после мартовског погрома из 2004, спроводи геноцидна политика уперена против Срба, праћена истовременим културним геноцидом. Поред опширне историјске и савремене политичке анализе околности на КиМ, где су верски објекти уништавани вековима, откако постоји континуитет доброг политичког позиционирања албанских екстремиста, од Османлија, преко Аустроугарске, затим фашистичке Немачке и Италије, а данас и од демократа западних земаља, који подржавају политику двоструких стандарда, ауторка Данијела Нешић наводи податак да су албански терористи уништили више од 150 цркава и манастира од тренутка када су одговорност за заштиту српског културног наслеђа преузеле снаге Кфора и Унмика. Она уочава фазе терора: пљачка покретног блага, скрнављење светиња, паљење храмова, најпре минирање, па минирање преосталог, разношење остатака, чишћење терена и уклањање трагова постојања.

Данијела Нешић цитира професора Симеуновића, који је оценио да је „подршка нечијем тероризму увек и фактичко опредељење против онога према коме је тај тероризам усмерен”. У овом тексту налази се и потресни списак светиња које су на КиМ уништили албански екстремисти до погрома из 17. марта 2004. године, уз приложене фотографије.

„Све наведено упућује на закључак да циљ трајућег насиља над верским објектима Српске православне цркве на Косову и Метохији, на физичком и институционалном нивоу, јесте потпуно уклањање трагова постојања једне културе, једне цивилизације, једног народа”, став је ауторке.

Текст проф. др Мине Зиројевић, са Института за упоредно право, говори о правним аспектима заштите манастира на Косову и Метохији и указује да је Ахтисаријев план нормативно обезбедио висок степен заштите за српску верску и културну баштину, али да то није довело до међуетничког поверења, јер норме нису поштоване и биле су грубо кршене од косовске стране. Поред осталог, ауторка је одредила правни оквир заштите као недоречен, фаличан и подложан малверзацијама.

Професор Драган Симеуновић анализирао је Исламску државу и савремени религијски екстремизам усмерен против културног наслеђа у времену све радикалнијих фундаменталиста, посебно у исламској религији. „Исламска држава данас спроводи застрашујућу стратегију културног чишћења у Ираку и Сирији. Према Ел Багдадијевом тумачењу шеријатског закона, археолошка налазишта, музеји, предмети, гробнице, споменици, све неисламске богомоље, као и шиитски храмови – сви предмети поштовања, као и библиотеке – идолопоклонство су супротно исламу и зато морају бити уништени”, наводи Симеуновић.

Прилог Ренате Самарџић, историчарке уметности и научног сарадника, говори о криминалу у вези са уметнинама: крађама и конфискацијама уметничких дела, преварама, кривотворењима, иконоклазму и вандализму, како ову врсту криминала дефинишу аутори Дерни и Пру. Као пример прве и највеће међународне крађе из музеја у историји уметности она наводи крађу Да Винчијеве Мона Лизе из Лувра 1911. године, а злочин је починио један „обичан човек” Виченцо Перуђа, који је хтео да изврши репатријацију слике у Италију. Добио је само седам месеци затвора. Као највећи нерешени случај у историји крађа уметничих дела ауторка описује провалу почињену у Музеју „Изабела Стјуарт Гарднер” у Бостону 1990. године када је за само једну ноћ, на празник Светог Патрика, украдено 13 слика непроцењиве вредности, од Вермерових до дела Рембранта и Дегаа. Слике до данас нису пронађене. По речима Ренате Самарџић, данас је крађа уметничких дела у финансијској вези са гранама криминала од трговине дрогом и оружјем, до тероризма. Међу ратним пљачкама уметнина она анализира и Наполеонове војне походе које су пратили и походи на уметнине, као и нацистичке пљачке током Другог светског рата.