Легат трајнији од светске славе

Животну сцену је напустила Верица Недељковић (1929-2023), последњи чувар баштине „златног доба” српског и југословенског шаха, али и творац легата за почетак новог златног доба, легата који ће још дуго да траје и надахњује.

Била је трећа шахисткиња света и спортисткиња године у анкети Танјуга 1963. Те године је у највећи екипни успех српских и југословенских шахисткиња, сребрну медаљу на Олимпијади у Сплиту 1963, уткала фантастичних 12 поена из 12 партија, у тиму са Милунком Лазаревић и Катарином Јовановић. Исте године, у мечу Југославија – СССР, победила је светску шампионку Нону Гаприндашвили (трећи пут), као и њену изазивачицу Алу Кушнир. Било је то у ери када су и шампионка и изазивачица долазиле из Совјетског Савеза, а главне претње им биле Верица Недељковић и Милунка Лазаревић.

Пет пута узастопно (1955-67) је Верица Недељковић играла на турнирима кандидаткиња за изазивачицу светске првакиње и најближе мечу за круну стигла другим местом у Пловдиву 1959. Од тада је три године била званично трећа шахисткиња света.

Раскошна биографија

Верица Недељковић (Јовановић) је рођена 16. септембра 1929. у Придворици код Чачка, где је најпре играла шах у чачанском Борцу. Доласком у Београд на студије прелази у Црвену звезду, где остаје до краја шаховске каријере и 2016. добија награду СД Црвена звезда за животно дело.

Завршила је Машински факултет Универзитета у Београду 1955, као прва жена дипломирани инжењер бродоградње у Србији. Радила је у Југословенском речном бродарству, у Средњој бродарској школи као професор, и од 1961. до 1987. на Машинском факултету Универзитета у Београду, на Катедри за отпорност материјала. Наставу је држала и у центрима Машинског факултета у Ваљеву, Ужицу, Краљеву и Приштини.

Удала се 1953. за доктора Срећка Недељковића (1923-2011), професора-кардиолога, интернационалног мајстора и репрезентативца. Шах, академска каријера и породица нису могли дуго заједно, али Верица и Срећко су нашли јединствен начин да обједине сва три фронта, а баш то је најлепши део њихове шаховске приче.

Оба сина, Милош и Владимир, ушла су у шаховске воде, а Милош је наставио да спаја три омиљене области својих родитеља. Као професор и декан Машинског факултета, учинио је да та образовна институција постане и један од најлепших београдских шаховских центара, са бившим студентима као главним сарадницима. И то траје већ готово пуне две деценије.

Почело је са атрактивним мечевима на даљину Београд – Далас, а када су уведена национална признања заслужним спортистима, његови родитељи су формирали завидан фонд за првенства студената Универзитета у Београду, дижући ниво тог такмичења на дотле невиђене висине. „Трофеј Верице и Срећка Недељковића” наставио је да живи и после Срећкове смрти 2011, као највећи допринос угледу шаха у нашем образовању, а у организацију се укључила и трећа генерација – унуци Срећко и Олга.

Непоновљиве личности

Данашњим генерацијама тешко је и да замисле ширину и величину личности носилаца „златног шаховског доба”. Лакше је да се схвате сами резултати Верице Недељковић: звање женског велемајстора, шест титула државне првакиње, четири победе на зонским турнирима у циклусу првенства света, три домаће са Црвеном звездом, пет поена из шест партија са совјетским шахисткињама у мечу Југославија – СССР 1961 ...

Другима довољно говоре и неке од награда и признања: заслужни спортиста Југославије 1957, спортиста године Београда 1957, спортисткиња Југославије 1963, Орден заслуга за народ 1972. године ...

Оно што не може да се опише и мора да се доживи, јесте личност Верице Недељковић. И у 95. години је била шахиста и спортиста у души, живо пратећи и из свег срца навијајући за наше такмичаре. Када би Новак Ђоковић кретао на гренд слем турнир, син Милош је добијао задатак да припреми цео „костур” жреба са 128 такмичара, где би потом мајка уносила резултате, преживљавала и радовала се као мало ко.

Решавала је, заједно са синовима, сваки шаховски проблем објављен у овом нашем шаховском подлиску понедељку. Када се појави грешка, прва порука је стизала од њих.

И пре безмало месец дана, са одушевљењем је пратила и прославила успон шаховске репрезентације Србије ка првој титули европских првака, радујући се посебно што је у екипи био и Александар Инђић, учесник мечева Београд – Далас и „Трофеја” на Машинском факултету, у које није узалуд улагала своју љубав. Могла је поносно да оде са сцене као последњи члан претходне „златне генерације”, наздрављајући новој.