Старци ратују, деца гину

Може ли се замислити гори исход рата од садашњег у Гази? Ратова је било од настанка људског друштва. Човекова највећа животна радост јесте рађање детета, код свих народа и вероисповести. Који је то стадијум људског ума кад у рату највише гину деца? И све то у последњим деценијама вековног човековог постојања. То јесте грех и срамота за човечанство. Али то је само тужна и јадна констатација о немоћном разуму управљача светом.

У недавно промовисаној књизи о споменицима у Београду има и наслов „Споменици у речима и бројкама”. Цитирао сам речи Егона Ервина Киша, књижевника и новинара из Прага (1885–1948), који у свом ратничком дневнику „Запиши то, Киш” пише: „Тек сам у Србији 1914. схватио да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.”

Газа пре 65 година. На обали Средоземног мора, у том градићу, био је смештен главни штаб Мировних снага Уједињених нација. Пуних десет година војске из десет земаља чувале су на Синају границу између Египта и Израела. Одред из Југославије био је најбројнији – 600 официра и војника у једној шестомесечној смени. Били смо изузетно омиљени код Египћана и Палестинаца, поштовани код Израелаца. Као припадник чете за везу, често сам ишао у Газу, носио пошту и филмове (писао сам већ о томе у рубрици Међу нама).

На педесетом километру пута од Газе према Исмаилији (Суецки канал) па до Каира, десет дана замењивали смо Канађане, тик уз границу с Израелом. Док смо постављали два шатора за нас десет војника и једног подофицира, у видокругу су нам били само песак и понека олупина, остатак рата. Првог јутра – изненађење. По изласку сунца, око мог камиона појавила су се деца, од две до дванаест година. И тако сваког дана, њих десет до петнаест. Одлазили су у земунице по заласку сунца, задовољни јер смо им давали храну и воду. Последњег дана, уз пристанак родитеља, поведосмо радозналог дечака. Дали смо му наше име Слободан. Све му обезбедили од међусобно скупљених пара. Изучио је аутомеханичарски занат, брзо научио српски, био одличан голман, оженио се, добио троје деце и дао им српска имена.

Па како да не будем забринут за Мухамедову (Слободанову) судбину и његову децу? Заслужују да слободно живе у својој држави Палестини.

Посао који сам 16 година обављао, пре одласка у пензију, омогућио ми је да сазнам многе истине о страдању Јевреја у нацистичкој окупацији Београда и шире у Европи. Паралелно с тим упознао сам многе угледне Јевреје: композитора Енрика Јосифа, новинара Јашу Алмулија, вајара Нандора Глида и његову породицу, дипломату Сашу Демајо, председницу Друштва српско-јеврејског пријатељства Клару Мандић... Резултат су подигнути споменици – трајни симболи културе сећања.

Одговор на многа сложена питања, тровања човековог ума, гледајући ужас рата у Гази, масовног страдања недужне деце, потражимо у наслову и Кишовој поруци да је „слабост силе у томе што верује само у силу”. То је у историји ратовања толико пута доказано.

Шпиро Соломун,
политиколог