Starci ratuju, deca ginu

Može li se zamisliti gori ishod rata od sadašnjeg u Gazi? Ratova je bilo od nastanka ljudskog društva. Čovekova najveća životna radost jeste rađanje deteta, kod svih naroda i veroispovesti. Koji je to stadijum ljudskog uma kad u ratu najviše ginu deca? I sve to u poslednjim decenijama vekovnog čovekovog postojanja. To jeste greh i sramota za čovečanstvo. Ali to je samo tužna i jadna konstatacija o nemoćnom razumu upravljača svetom.

U nedavno promovisanoj knjizi o spomenicima u Beogradu ima i naslov „Spomenici u rečima i brojkama”. Citirao sam reči Egona Ervina Kiša, književnika i novinara iz Praga (1885–1948), koji u svom ratničkom dnevniku „Zapiši to, Kiš” piše: „Tek sam u Srbiji 1914. shvatio da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu.”

Gaza pre 65 godina. Na obali Sredozemnog mora, u tom gradiću, bio je smešten glavni štab Mirovnih snaga Ujedinjenih nacija. Punih deset godina vojske iz deset zemalja čuvale su na Sinaju granicu između Egipta i Izraela. Odred iz Jugoslavije bio je najbrojniji – 600 oficira i vojnika u jednoj šestomesečnoj smeni. Bili smo izuzetno omiljeni kod Egipćana i Palestinaca, poštovani kod Izraelaca. Kao pripadnik čete za vezu, često sam išao u Gazu, nosio poštu i filmove (pisao sam već o tome u rubrici Među nama).

Na pedesetom kilometru puta od Gaze prema Ismailiji (Suecki kanal) pa do Kaira, deset dana zamenjivali smo Kanađane, tik uz granicu s Izraelom. Dok smo postavljali dva šatora za nas deset vojnika i jednog podoficira, u vidokrugu su nam bili samo pesak i poneka olupina, ostatak rata. Prvog jutra – iznenađenje. Po izlasku sunca, oko mog kamiona pojavila su se deca, od dve do dvanaest godina. I tako svakog dana, njih deset do petnaest. Odlazili su u zemunice po zalasku sunca, zadovoljni jer smo im davali hranu i vodu. Poslednjeg dana, uz pristanak roditelja, povedosmo radoznalog dečaka. Dali smo mu naše ime Slobodan. Sve mu obezbedili od međusobno skupljenih para. Izučio je automehaničarski zanat, brzo naučio srpski, bio odličan golman, oženio se, dobio troje dece i dao im srpska imena.

Pa kako da ne budem zabrinut za Muhamedovu (Slobodanovu) sudbinu i njegovu decu? Zaslužuju da slobodno žive u svojoj državi Palestini.

Posao koji sam 16 godina obavljao, pre odlaska u penziju, omogućio mi je da saznam mnoge istine o stradanju Jevreja u nacističkoj okupaciji Beograda i šire u Evropi. Paralelno s tim upoznao sam mnoge ugledne Jevreje: kompozitora Enrika Josifa, novinara Jašu Almulija, vajara Nandora Glida i njegovu porodicu, diplomatu Sašu Demajo, predsednicu Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva Klaru Mandić... Rezultat su podignuti spomenici – trajni simboli kulture sećanja.

Odgovor na mnoga složena pitanja, trovanja čovekovog uma, gledajući užas rata u Gazi, masovnog stradanja nedužne dece, potražimo u naslovu i Kišovoj poruci da je „slabost sile u tome što veruje samo u silu”. To je u istoriji ratovanja toliko puta dokazano.

Špiro Solomun,
politikolog